Pitao me slep čovek,
da mu opišem zvezde.
Na dlanu sam mu prstom,
svaku nacrtao.
Pitao me gluv,
kako Mocart zvuči,
dugu sam mu pokazao.
Pitao me star,
da mu mladost vratim,
knjige sam mu pisao.
Pitao me ružan,
kako da lep, postane.
Nisam ga lagao.
Pitala me srna,
od lovaca, da je skrijem,
u sneg sam je sakrio.
Pitao me siromah,
da ga bogatijim učinim,
prijateljstvo
sam mu svoje darovao.
Pitao me jastuk,
dal’ je istina,
sve što sanjam?
Rekao sam “Ne bih znao!”
Pitala me letnja noć,
je li lepša od jutra?!
Ako nije,
zašto sam joj onda,
sitne sate krao?
Pitao sam sebe samog,
dal’ sam iza svake svoje reči,
uvek u životu stao.
I na kraju…
Pitala me ti,
da te zaboravim,
ali nit’ sam mogao,
nit’ sam to znao!
Ratko Petrović