Tag: Ratko Petrović

Hajde pesnici!
Kupite svoje kovčege malo ranije,
opipajte njihove ivice,
opipajte svaku neravninu,
naučite napamet kutiju
u kojoj ćete provesti ostatak večnosti
do kraja, do kraja svega!

Jer i ovaj svet učite napamet!

Ovo nije pesma!
Ovo je sprovod,
ovo je zemlja od reči,
kojom se zatrpavam
poslednja pesma
koju lomim
kao slavski kolač
i delim sa Vama

Mrvu po mrvu sebe
u vaše gladne stomake
u vaše gladne oči

Ponavljam, ovo nije pesma!
Ovo je smrt pesnika.

Umesto cveća
položite svoje reči

umesto sveća,
zapalite svoje pesme

Ratko Petrović

Pitao me slep čovek,
da mu opišem zvezde.
Na dlanu sam mu prstom,
svaku nacrtao.

Pitao me gluv,
kako Mocart zvuči,
dugu sam mu pokazao.

Pitao me star,
da mu mladost vratim,
knjige sam mu pisao.

Pitao me ružan,
kako da lep, postane.
Nisam ga lagao.

Pitala me srna,
od lovaca, da je skrijem,
u sneg sam je sakrio.

Pitao me siromah,
da ga bogatijim učinim,
prijateljstvo
sam mu svoje darovao.

Pitao me jastuk,
dal’ je istina,
sve što sanjam?
Rekao sam “Ne bih znao!”

Pitala me letnja noć,
je li lepša od jutra?!
Ako nije,
zašto sam joj onda,
sitne sate krao?

Pitao sam sebe samog,
dal’ sam iza svake svoje reči,
uvek u životu stao.

I na kraju…

Pitala me ti,
da te zaboravim,
ali nit’ sam mogao,
nit’ sam to znao!

Ratko Petrović

Negde sam prijatelj,
negde sam skitnica,
negde bol,
negde Bog …

Negde sam šapat,
negde suza,
negde prašina,
sećanje …

A, šta sam kod tebe?

Umor u očima?
Sramota i stid?
Tvoja mrtva senka? Samo?!

Ne možeš me kupiti,
a, lako bi me prodala.
Sve za laž il’ dve.

Negde sam ljubav,
negde noć,
negde led,
i svugde me ima,
sem u srcu tvom …

Ratko Petrović