Budim se

Budim se svakog jutra,
ustajem iz svoje kože,
prospem gde koji nemir u trku
i opet, zatvorenih očiju,
ležem u sebe.

Nervira me ta ravnoteža
između prodiranja u
i prodiranja iz.
Nespretnost koja svakog dana
obuhvata moje obličje
zaspalih čežnji.

Budim se svakog jutra
izolovana mogućnosti da
bar jednom preskočim.

Umorna iskažem iz
sopstvenog tela
i ceo dan tuđe umore
na sebi nosim,
nebo da pridržavam.

Od umora sam i satkana…
Samo na umor i mirišem…

Ali uveče, kad opet
upadnem u svoje telo,
sanjam da ću se probuditi
na tvojim rukama, spremna
da se od tuđih umora odmorim.

Ima tu razlike: spona
između pripadanja i propadanja,
tanka nit grehova, sujete,
zamišljena vrtoglavica laži
iz pogrešnih usta izrečene.

Budim se još jednom
da te poljubim
tvojim usnama,
da te pogledam
tvojim očima,
da ti još jednom
tvojim glasom
prećutim istinu.

Neka nam to bude
još jedan poslednji rastanak,
jer više ne mogu,
ne mogu da se budim
i ulazim i izlazim iz sebe.

Hristina Damjanović