Prepoznaješ li ovaj dan?
Sunčan je kao nekada
kad voleo si mene
iz pesama Milana Rakića.
Sve loše stvari sprali su zraci
u obliku kojih se zlatni Zevs
spustio do Danaje.
Volim da pružam ruke
na sve strane sveta.
Znam,srešću tvoje oči.
Nakon toliko vremena
osetiti tvoje telo.
Nemoj glumiti ludilo,
Čekaće te moji rajski stihovi
sa kojih skidam prašinu
dahom,od kojeg zastaje dah.
Marina Žebeljan
Vojsku svojih papirnih zmajeva rado bih naterao da spava na nogama.
Do pucanja da im budu napete strune.
I usred rumenog zalaska
koji i kod prekaljenih boraca izaziva mučninu
mahao bih belom zastavom moleći za samo jedan dan mira.
Ali, mira je u meni previše.
Niko ne juriša na siva, betonska utvrdjenja.
I niko sa njih ne beži u more.
Svuda oko moje obale
poput nekog tepiha
pružilo se plavetnilo bez talasa.
Ponekad se čuje huk vetra koji ima ukus peska i oštri miris soli.
I to je odprilike sve.
Nijednog nabora na beskrajnom prekrivaču.
Da li je to spokoj?
Da li je to pustinja?
Duša podneva?
Prizivanje beline?
Šta je to?
Treba mi poljubac ili šamar da bih odlučio kako ću se danas zvati.
Veljko Lađevac
Neko je nekad,
možda predak,
stupio,
bez jasne volje svoje
lišen i straha
i znanja
o tome da postoje
mere za bolje,
na kamen,
što samo kamenom rađa,
Moćan,
da oko sebe i mraz
i vetar s mora bliskih
svija.
Neko je nekad,
imena moga, možda,
opankom mekim,
na ostrvo stupio zmija.
I telo, na senku, legao je,
tihom voljom pada.
A senka se ne oglasi.
Nijedna,
jer ne hte tišinu da postidi,
onu što Gospodu, dok stvara, treba.
Legao je,
kao da za smrt traži
odmora i hlada,
a duša sve jedna
prvi se put tom Gospodu javi,
tišini ravnim- hleba.
Legao je,
a pod okom,
na mesto gde suza kvasi,
zaigra teška ravnica plava.
Krojena samo od nedara.
Misao se zgužva
u jedno- prokleta da si,
ne bi li telu izvora dala,
telu što kršteno je jednom,
vodom iz neke od Morava.
„ostrvo zmija“ je naziv koji su stanovnici Krfa
koristili za obližnje ostrvce Vido
Dejan Milenković
Kažu da je sladoled dobra stvar
Hladi krajnike
Uništava bakterije
Olakšava leto
Pogotovo kada klima-uređaji nisu uključeni
Ili se pokvare
Mušice dolaze leti zajedno sa komarcima
Upetljavaju se u paučinu i koprcaju se kratko
Dok ne budu savladane snagom paukove mreže
Žao mi je tih sitnih insekata
Oslobađam ih sve zajedno iz ralja neumitne životne fantazmagorije
Bacam ih sa terase uvijene u jučerašnje novine
Ili prekjučerašnje
Svejedno
Gledajući kako papir polako pada
A insekti napuštaju sigurno utočište izgužvanog TV programa
Odavno već emitovanog
Ne mogu da se otmem utisku da nisam nikoga spasao
Pokušao sam da ispeglam neispeglivo
Nabori na tkanini vremena usukani su mnogo pre nego što sam se rodio
Preostaje mi samo da gledam i da ćutim
Nadajući se da nešto u ovom užasnutom preplašenom svetu ipak ima smisla
Moja pegla mora biti upaljena bar pet minuta pre upotrebe
Jer je stara i treba joj mnogo vremena da se zagreje i osposobi za rad
Jadni ti insekti uhvaćeni u vrtlog neispeglanog vihora vremena
Ispunjeni samo instiktima
U borbi za svaki dah svakog bogovetnog dana baš kao i jadni ljudi
U padu sa šestog sprata bez ikakve predstave gde to padaju i zašto padaju
Baš kao i mi
Baš kao i mi
Uhvaćeni u ralje sveta na ponoćnom brodu za Nikud
Vladimir Mušicki
Hoćeš li mi ti
opet pokazati put
kojim sam odavno krenula?
U zakržljalom sivilu neba
nisam pronašla krila
da se na njima odmorim,
nisam pronašla luku
da se u njoj skrasim,
nisam čak pronašla ni stvarnost
da se od snova otreznim.
Hoćeš li mi ti
još jednom pokazati pravac
da ne zalutam u bunilu?
Jer, dok se budem zbunjeno okretala
zavrteće mi se u glavi,
i gore će da postane dole,
i dole će da postane gore,
i prerašću u mutnu pesmu
što se gubi niz drum.
Hristina Damjanović
… Valentini
Ne započinji pesmu
ako ti srce
ne uzlupa
pesma se rađa u srcu
srce moje
a što iz srca nije
nije na visini
poezije
Budi majstor srca
dete moje
Val
srcu treba dati vremena
prvo šegrt pa kalfa
da gladuje i vodu nosi
da se čistotom srca
ponosi
da ume radost da donosi
i oprašta srca grehe
Drži se ideje
drži čvrsto uzde
Pegaza
da te ne zbaci iz sedla
on mora osetiti da ti je duša
puna i da stremi
u visine
One poverljive stvari
one samo samo samo tvoje
odbaci
taj kovčežić pripada
samo tebi
ne iznosi svoje krvi
šapate
ne poklanjaj svojih snova
drhtaje
osim osim osim
ako ti srce ne grca
uz mo
je
eeeeeee
Pesma treba da je
ozbiljna građevina
da poštuje statiku
linija i treperenja
da ima boju i miris
lepota je u pevanju a ne u
potpisu
ma kako bio kaligrafski i
od ma kakvog rosnog poljupca
izveden
jak kao Etna
lagan kao leptir
Ljubavna pesma
dete moje
Val
takva treba da ti
poraste do srca
do suznog smeha ali i
do smešnih suza
jer sve suze
i najiskrenije
jednog dana
iskopne
dok se osvrneš
obrazi su ti suvi
i nova ljubav zove
Naše pesme su
knjiga našeg života
u kojoj se listaju
okreću drhture
ječe i zveče
dani
Pesma ne sme
da ti plače na ramenu
traži pozajmicu
ne sme previše
da filozofira
da se modira prenemaže
i ludira
nije lepo da
besni i mršti se
potamo se
nije samo
dva-tri uzdaha
i da se svrsta na tvoju stranu
Ali svakako mi ostavi
meni meni
bar red-dva
da se i ja dokažem
u uzdisaju
Ne sme biti samo tako
napisana
treba da je od ljubavi
i tvog nesna
izatkana
Kad izleti iz tvog srca
poljubi joj krila vita
pesma treba da je
Anđeo tvoje duše
što sa srcem
razgovara
Kad tvoja pesma
Val
u tebi odjekne
hej evo me evo me evo
u ogledalu
to je bogami pesma
naći će odziv
i u drugima
Voleće te
postaće tvoja adresa
kao ona kratka reč
premoderna
ali neću da je izgovorim
Da i u drugima
To je dobar znak
ako je voliš
i ona će voleti tebe
ako joj hitaš kao kući
ako je tvoja pesma
tvoja leja
tvoja luka
tvoja kuća
Kad ispevaš neku pesmu
draga moja
moj užički Anđele
ako je tebe manje
pesme je više
Tad zahvali Bogu
što ti je dozvolio
da proviriš u večnost
Poezije
Sve je u pesmi isto
i ništa nije
Isti smo mi
sve dok nas ljubav
ne promeni
dok od nas ne napravi
snimke borove palate
šminke korove plate
mitinge sove salate
lupinge snove kravate
i izgubimo se
u nepovrate
taman posla
ne desilo se
Pesma treba da ima
tajnu sobu
tajno vreme
i ključ kojim se
otključava iznutra
A unutra sedim ja
tvoja tajna
i čitam tvoju
sjajnu pesmu
s usana
U toj pesmi
treba da sam
tvoja ruka tvoja zemlja
ukus šljive iz Užica
šesto čulo u tvom umu
a ja tvoja drugarica
Niko ne sme
da sumnja u tvoje pesme
ti si gospodarica
Poezije
srasle ste Božjim štepom
i prati te kao senka
i gazi stopama
tvog srca i tvoje krvi
Hoću prvo
da ti pesmu vidim u očima
kraj duše
na tvojim krilima
na jeziku
pa onda da mi je
kažeš
da bih je čuo
po drugi put
Uz glavnu pesmu
dobro je da ispevaš
i pomoćnu
jutarnju ili ponoćnu
pa kad mi je najteže
da pripomogne
jer nekad mi snage
nedostaje
Voli vladaj viči u nju
da u pesmi čujem
samo tvoj glas
da osetim
da je samo samo samo
za mene
tvoje mlado srce
tvoje mlado krilo
u mladosti svojoj
samo meni meni meni
žuborilo
Velibor Mihić
Tebi
Nekada ćutim, nekada te samo krišom gledam
i dajem ti sve, nevidljivo i tiho.
I volim senku što me skrije na samo par uzdaha od tebe.
Volim da zastanem onda kada bih najviše hteo da se survam na tvoj vrat
i zaboravim sve prolazne pompe, karnevale,
jer nijedan nije kao naš prećutni tango.
Volim da te ispijam,
neujednačeno, ponovno
i kradem te od tebe same, a da to i ne primetiš.
Osmehujući se tvojim zbunjenim,
upitno usmerenim očima,
nagnem se blizu tvog uha i hrapavo izgovorim: ,, Ništa.” ,
dok u ruci neprimetno proturam deo tvoje neverice.
Nekada, između valova plavičastog dima,
prodrem u tvoj svet.
Suptilno dokoračam i ne poljubim te,
već te samo jako udahnem, strastveno.
Onako, da od mirisa voća koji poleti niz vene,
zadrhti i koleno.
Andrija Stanulović
Tamo su i nevini iz mrtvih ustali
I odsvirala je ploča zadnji obrtaj
Na trulom gramofonu
Ploča sa ruskim romansama
Akord balalajke otužan
Zebem od sibirskih mrazeva
Iščeznuće do očaja
Od dosade nema hrabrosti
Ušunjao sam se u grad
Poplavljen razglednicama detinjstva
Ako se dogodi modri sudar gromova
Naći ću se medju svojima, dole,
Gde cveće raste mimo smrti
I sve zamire pred pogledom
Devojčice koja osmehom
Kazuje da postoji
Dušan Živić