Tebi

Tebi

Nekada ćutim, nekada te samo krišom gledam
i dajem ti sve, nevidljivo i tiho.

I volim senku što me skrije na samo par uzdaha od tebe.
Volim da zastanem onda kada bih najviše hteo da se survam na tvoj vrat
i zaboravim sve prolazne pompe, karnevale,
jer nijedan nije kao naš prećutni tango.

Volim da te ispijam,
neujednačeno, ponovno
i kradem te od tebe same, a da to i ne primetiš.

Osmehujući se tvojim zbunjenim,
upitno usmerenim očima,
nagnem se blizu tvog uha i hrapavo izgovorim: ,, Ništa.” ,
dok u ruci neprimetno proturam deo tvoje neverice.

Nekada, između valova plavičastog dima,
prodrem u tvoj svet.
Suptilno dokoračam i ne poljubim te,
već te samo jako udahnem, strastveno.
Onako, da od mirisa voća koji poleti niz vene,
zadrhti i koleno.

Andrija Stanulović


Published: 15.09.2012.
Classified as: Poezija
Comments: 0
Author:

Discussion: Total 0 Response

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Follow Tragovi

    • Facebook
    • RSS

    Do you write poetry?

    Send your poetry to tragovi.blog[at]gmail.com
    Successful entries will be published.