dedi je poslednjih par nedelja bilo loše
i te večeri sam naslutio
da verovatno neće dočekati
jutro.
poranio sam, ušao u očev stan
i odškrinuo vrata
dedine
sobe.
deda je ukočeno
gledao u
plafon.
usta su mu
bila
poluotvorena.
otac je sedeo u kuhinji
i potvrdio mi
prizor:
“da, da, umro je noćas.”
suze su mi
tekle niz
obraze.
“u koliko sati ?”
“ne znam, u neko doba sam
zaspao u svojoj
sobi.”
“prevrtao se tamo u samrtnoj agoniji
možda je ipak trebalo
da budeš kraj
njega?”
“ma đavola! čovek se rađa sam i umire sam.
u suštini je uvek tako. i tokom života je sam.
prihvati to. pa bar bi ti
to trebalo da
znaš.”
“možda si se uplašio.”
“misli šta hoćeš.”
otac je izašao
da poruči mrtvački
kovčeg.
ja sam sedeo
na
kauču.
deda je ukočeno
gledao u
plafon.
već mu je
bilo
svejedno.
Marko Antić