Sutra ću možda trapavo zastati
na nekoj od mojih ivica…
Pogledaću iznad sebe,
nebo iz tvojih očiju da zapamtim;
pogledaću iza ,
dragosti mojih korena i izdanaka da se prisetim
a onda ispred sebe…
Ne očekuj da ćeš me pronaći tamo dole…
Suviše je visoko…
Sutra će me možda zavesti sunčev zrak
ili struja razigrane mesečine
na ozvezdanom nebu,
možda šaputav san reke,
ili samo jednoličan ritam srca u venama…
Mene , zavedenu, zavešće tišina…
Nemoj je nadglasati uzdahom…
Sutra ću možda uteći
od svih sudjenja, presuda, kazni i izvršenja,
od prekih i žalnih gledanja,
saučešća nedužnih saučesnika,
od tvojih pogleda, od poljubaca u vetar bačenih,
od zagrljalja, zakletvi i bubnjanja tog
izdajnika u tvojim nedrima…
Pobeći od mržnje,
sakriti se od ljubavi,
tek tako otići…
Sve ja to mogu,
u trenu,
veruj mi,
sve ja to mogu!
Ti…
Ti samo treba
da mi taj greh oprostiš!
Aleksandra Pejić