Dečija strana

Pre neki dan
pita me mala
– Mama, o čemu sve
pesnici pišu?

Zbunih se malo

– Šta ti je to sad
na pamet palo?

– Pitam onako,
o čemu pišu?

– E draga moja
pesnici pišu
baš svašta,
zavisi ko kol’ko
ume da mašta.

– Pa ne maštaju
valjda baš svi
neki su i o
životu pisali?

– U pravu si.
Pišu i o detinjstvu
o mladost i ljubavi
o životinjama i biljkama.
Ma pišu mala
baš o svemu.

Htedoh da pređem
Na drugu temu
Al’ džaba!

– Na primer, o čemu?
Izusti mala.

O Bože blagi!

– Pišu, recimo,
kako su u prvom osnovne
imali tremu
na recitalu.
Pišu o dedama i babama
o snegu i kiši
o Čiča Gliši
o jabukama i čokoladama.
Pišu i o komšijskim šljivama
kako su krali,
o bicikli i fudbalu
kad su igrali
i kako su kao najbolji
nosili štafetu Titu
i kako su …

– A ko je Tito?

– Tito je lik
koji je često
stavljan u stih.
Dosta o njemu!

– Pa dobro mama
samo te pitam.
I još o čemu
pesnici pišu?

– Pa zar je malo
to što sam rekla?
Pišu i o automobilima
muzikantima i prevarantima
televiziji i radiju
šoljama i balonima,
Ma pišu o svemu!
Ko će sad sve da se seti,
o Bože sveti!

Povisih glas
ljutito napravih lice
da stane,
da ne pita dalje …

– A, mama, o čemu ti pišeš?

I tu me prenu,
malo je falilo
da napravim scenu.
Smirenim glasom
kolk’o sam mogla
priznah joj
da nisam pesnik.

– Pa kako nisi,
kad pišeš pesme?

Ništa ne rekoh.
Pesnik je kadar
da obradi
baš svaku temu
a ja samo znam
da pišem o njemu.

Tu se ponadah
da će da stane
kad začuh …

– Dobro, ako ti kažeš
mada me lažeš!
A da li znaš
kako se
pesnik postaje?

– Pa ne znam dete.

O dragi svete!
Šta da joj kažem,
a da ne slažem.

Molim vas, ako ko zna
neka mi kaže
biću mu večno
zahvalna.
I da me spasi
da više ne slušam
– Tata!
Laže me mama!

————————-

Čitam ja maloj
tu gore pesmu
i čekam reakciju.
Mala se smeje

– Mama, pa ti
pojma nemaš!
Ja bolje pišem!

– A šta ti pišeš
da mi je znati?

– Pa pišem pesme
baš kao i ti.

Kako li mi je to promaklo?

– Hoćeš da vidiš?
Upita ona
– Naravno – Rekoh
– Ali da čitaš sama.

———————–

Šta volim?

Volim reku
kad je čista
volim Sunce
kad zablista
volim glistu
kad je mala
pticu
kad je plava.
cvetić
kad je žut
i kad niko
nije ljut.

———————–

Povlačim onu molbu
od malopre
ona će mi reći
kako se pesnik postaje.

Suzana Janačković Živković


Published: 21.12.2009.
Classified as: Deca pišu poeziju, Poezija za decu
Comments: 6
Author:

Discussion: Total 6 Response

Comments: 6 to “Dečija strana”

  1. Deda says:

    Onda nista… I ja cu biti strpljiv i sacekati da mi ona kaze kako se pesnik postaje…
    Do tada, uzivacu citajuci ove stihove !

  2. Bane says:

    Ovo je baš lepo.
    Ne treba tebi niko ništa da objašnjava. Ti naprosto jesi pesnik.
    A opet, nije zgoreg da nam to neko s vremena na vreme kaže i objasni.

  3. Suske says:

    Hvala vam drugari 🙂

    Niste zaboravili Tragove!
    Bravo!

  4. Deda says:

    😛
    Ucimo za pesnike,lol 😛

  5. sopran87 says:

    Vrlo lepo, kratko a sadrzajno! Bas mi se svidja, kako je lepo opisana decija radoznalost, moracemo definitivno od dece da naucimo kako da pisemo… 🙂

  6. Sima says:

    Mnogo lepa pesma. Dobro napisana. Prava poezija. Bravo

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Follow Tragovi

    • Facebook
    • RSS

    Do you write poetry?

    Send your poetry to tragovi.blog[at]gmail.com
    Successful entries will be published.