Žao mi je pasa lutalica

Pada sneg, nikada se neću
osloboditi te dečije radosti,
iako znam da će zima biti paklena
radujem se svemu, uprkos svemu.
I automobile volim
naročito one stare prašnjave,
sa razbijenim šoferšajbnama,
oguljenim felnama i probušenim gumama,
ipak, žao mi je pasa lutalica.

Volim rosne livade i sunce što sija,
volim grad kad spava,
kad se kiša sliva na ulicu niz oluke,
ali mi je žao pasa lutalica.

Čujete li?  Žao mi je tih džukela,
sa Božijom dubinom u očima,
žao mi je promuklog laveža sto ignorišu svi,
žao mi je okrnjenih zuba njihovih…
Jer i ja sam bio pas
bez obzira šta moje lice sada pokazuje,
znam biti ljut na mesec što ne sačeka,
znam ojaditi nekog debelog kasapina,
svrbelo me a da češanje ne pomaže,
i sve mi se čini da i dalje samo
jurim svoj rep.
Žao mi pasa lutalica.

Milan Mirković


Published: 19.12.2009.
Classified as: Poezija
Comments: 0
Author:

Discussion: Total 0 Response

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Follow Tragovi

    • Facebook
    • RSS

    Do you write poetry?

    Send your poetry to tragovi.blog[at]gmail.com
    Successful entries will be published.