/Odlična kafa i lepo veče u tašmajdanskom
restoranu “Sv. Luka”, Beograd/
Ja bih neki miran sto, da sačekam.
Možda naiđe neko.
– Dobro veče, gospo, evo izvolite za mnom,
moliću lepo.
Kafu. Sa što više mleka. Kiselu vodu bez leda sa
limunom.
Je l’ izvoljevam? Izvinite…
– Taman posla. Biće mi zadovoljstvo uslužiti vas.
Hala vam mnogo, a sada mi treba malo tišine.
– Učinićemo sve što je do nas. Uživajte. Nemojte
ništa da vas brine.
Gospodine, mogu li sada da platim?
– Da vidimo… imali ste čašu mlade jeseni i šolju
crnog neba bez zvezda.
I koliko je to?
– Tačno petnaest uzdaha.
Hoće li biti problem da svratim sutra? Sad neću
imati dosta. Evo, prebrojte sami.
– Nikakav problem, moja gospo. Zar da ne
verujem takvoj dami!?
Oh, oprostite što vas ne ostavljam na miru, ali
zaboravih tašnu, a u njoj nosim miris lipe bez
kojeg ne mogu da zaspim. Znate, on ga je nosio u
šeširu…
– Izvolite vaša sećanja. Vi ste srećna žena. Kad
biste samo znali kol’ko njih ništa ne zaboravi, jer
uspomena nema.
Gordana Vlajić