Vreme

Buljim u papir k’o u bunilu.
Moram da napišem a pre bih da kažem.
Ne mogu da se pomerim.
Teška mi je olovka. Teške su mi i misli.
Pitam se, ima li smisla?
Ne nalazim način. Ne nalazim razumevanje.
Ne nalazim ni sebe više.

Gledam u parket gleda ga i svetlost.
Baš se jasno vidi sve.
Izgreban je, neravan.
Pao je kamen i ostala ružna rupa.
Smeta mi.
Treba ga hoblovati.
Ali, nemam vremena. Nikad nemam vremena.

Prozor ima drveni okvir i dupla stakla.
Izmedju stakala živi prašina.
Otvorim ih ponekad. Uklonim je.
Onda gledam u čista stakla.
Gledam kroz njih.
I vidim.

Siv je grad. Izašla bih.
Van.

Podigla sam kamen i bacila ga kroz prozor.
Ugasila sam svetlo.
Sad ne vidim rupu, ni razbijena dupla stakla.
Ne vidim sivi grad.
Ne vidim više ni sebe.

Dobro je.
Dobro mi je.
Sad.

Suzana Janačković Živković


Published: 14.09.2008.
Classified as: Poezija
Comments: 0
Author:

Discussion: Total 0 Response

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Follow Tragovi

    • Facebook
    • RSS

    Do you write poetry?

    Send your poetry to tragovi.blog[at]gmail.com
    Successful entries will be published.