Ne volim aditive E 200 i E630 u soku od narandže
Ali mrzim ovaj kilometar koji se ređa u nizu.
Sever je dalji od juga.
Ne volim kada mi strah od doktora ispunjava čekaonicu smradom
Ali mrzim ovaj minut što upravo prolazi.
Sever je dalji od juga.
Ne volim što sam kupila gitaru a ne znam da je sviram
Ali mrzim ove točkove ispod mojih nogu.
Sever je dalji od juga.
Ne volim reči -volim te- koje se lako izgovaraju
Ali volim što su izgovorene.
Sonja Velić
/Karamel frapućino, “Starbuck’s” u Njujorku/
Verujem u Obmanu.
Kada se plavo nebo učini sivim.
Zbog jedne ili dve vrane.
Ili sasvim zelenim,
od
recimo
tvoga pogleda.
Verujem u Iluziju.
Kada se reč
sasvim obična
pretoči
u veru
i zakletvu.
Samo prste uvek prepoznajem.
Kada lutaju i uzimaju.
Kada zaćute
naslućujući
iluziju.
Razaznajući
obmanu.
Zato te ostavljam.
Da mi traješ zauvek,
mladi moj prijatelju.
Gordana Vlajić
Mi smo se suviše sretali
i suviše mimoilazili
u pokušaju da jedan drugom
u oči pogledamo.
Hvatala sam tvoju senku
kao šaku bisera prosutih u jutro,
a ti si bežao.
Vrisnula sam kao pogođena gugutka,
nikog nije bilo.
Samo je pas zarežao,
tiho i neprimetno.
A onda je i on utihnuo i
u tišini sam se gušila.
Tog jutra sam hodala metar iznad zemlje
dok se za mnom jedna ljubav rušila.
Hristina Damjanović
Došao sam da ti pevam
pod prozor.
Romantika.
Da ti pljunem
bisere na balkon.
Ali, upozoravam te,
možda se razočaraš.
Neće biti kako si sanjala.
Nećemo voditi ljubav
uz kamin
dok se sa zvučnika lagano čuje
Bili Holidej.
Nećemo, zato što smo na krevetu
tvojih roditelja,
a oni će se možda uskoro vratiti
sa posla,
previše je vruće za kamin,
a sve i da je ciča zima,
imamo samo neromantične radijatore.
A čak i da imamo sve fizičke uslove
za tvoj san,
nećemo,
jer nema smisla.
To vođenje ljubavi
bi smisleno bilo
kao kad bi se
prcali u senu,
kao što naše dede
to kažu.
Previše smo jeli
pečenja,
gulaša,
sarme,
pršute,
kobasice,
kajmaka,
čvaraka
po paganskim obredima
da bi naše guzice podnele
teret strasti koja je neophodna
za ljubav
kakvu ti sanjaš.
Prečesto si slušala
Miroslava Ilića
da bi tvoj feminizam
bio nešto više
od romantičnog duha
jedne srednjoškolke.
Proklet bio i ja,
prepun mi je novčanik i
prezdrava mi je jetra
da bih bio
Henk Kinaski,
jebem li mu mater,
koliko ga volim.
Sad si bezbrižna, laka i nežna,
pomišljaš: kako su tihi, snežni vrhovi Urala!
I zadrži se na toj misli,
ne teraj me da donesem burek
jer si ogladnela.
Stalno me ućutkuješ,
kažeš,
pusti Koena, Kejva, Vejtsa
i ljubi me.
Draga,
volim ih više nego ti,
ali seti se
da smo odrasli slušajući
Bijelo Dugme i Riblju Čorbu,
te je moja opaska
u sred romantičnog poljupca
da imaš lepe sise
sasvim opravdana posledica
traumatičnog muzičkog ukusa
u ranom pubertetu.
Ćuti, uzvikuješ stalno,
zašto moraš da pričaš,
prepusti se strasti,
kažeš,
pusti da se boje istope u
ništavilu vremena.
Rado bih pustio boje da se istope
da dolazeći do tebe,
nisam prošao kroz ulicu
sa spomen-pločom
dečaku koji je ubijen
zbog boje kože.
Oprosti, draga,
došao sam večeras da te volim,
ali večeras ništa sem ljubavi neće biti,
Holivudski obrazac romantične scene
bacićemo iza radijatora vrelog.
Dakle,
želiš li još uvek
da čuješ moju pesmu?
Bojan Marjanović
robot iz televizije kaže:
Danas, širom sveta, svi plaču.
Mi ovde, ne. Mi samo izveštavamo.
Mi smo u vašoj službi, da bi vi bili
informisani.
Da znate šta se dešava.
Mi smo objektivni.
Mi posmatramo.
Mi smo uvek u srcu događaja.
Plaču ljudi na Kamčatki.
Ridaju u Central Parku.
Jecaju u zaustavljenoj gužvi
Nju Delhija.
Niko ne zna zašto.
brišem suze i pitam uplakanu ženu:
a da nije to možda zato jer su svi shvatili
da svet nije mesto
u kom žive srećni, zadovoljni i slobodni
ljudi
puni ljubavi, razumevanja i optimizma?
nego život imitiraju pognute i smrknute
kreature
uplašene i zauzdane patnjom, bedom i
nesrećom,
instant uživaoci droge posedovanja smeća,
uhvaćeni u klinč lažnih izbora i tuđih
odluka.
nije, kaže žena, jedva dolazeći do daha
evo čitam na netu
greškom tehnologa oslobođena je ogromna
količina
sumpor-dioksida u jednom kineskom
postrojenju
tamo su svi mrtvi, njih 8 miliona
eh, jebem ti svet, grcam
nikad ništa od njega
Zoran Trklja