robot iz televizije kaže:
Danas, širom sveta, svi plaču.
Mi ovde, ne. Mi samo izveštavamo.
Mi smo u vašoj službi, da bi vi bili
informisani.
Da znate šta se dešava.
Mi smo objektivni.
Mi posmatramo.
Mi smo uvek u srcu događaja.
Plaču ljudi na Kamčatki.
Ridaju u Central Parku.
Jecaju u zaustavljenoj gužvi
Nju Delhija.
Niko ne zna zašto.
brišem suze i pitam uplakanu ženu:
a da nije to možda zato jer su svi shvatili
da svet nije mesto
u kom žive srećni, zadovoljni i slobodni
ljudi
puni ljubavi, razumevanja i optimizma?
nego život imitiraju pognute i smrknute
kreature
uplašene i zauzdane patnjom, bedom i
nesrećom,
instant uživaoci droge posedovanja smeća,
uhvaćeni u klinč lažnih izbora i tuđih
odluka.
nije, kaže žena, jedva dolazeći do daha
evo čitam na netu
greškom tehnologa oslobođena je ogromna
količina
sumpor-dioksida u jednom kineskom
postrojenju
tamo su svi mrtvi, njih 8 miliona
eh, jebem ti svet, grcam
nikad ništa od njega
Zoran Trklja