Nikada

Nikada neću zaboraviti tu noć.
Nikada neću zaboraviti
da sam tada prvi put nosio kravatu
i da si mi tada prvi put rekla da sam divan.
Nikada neću zaboraviti tvoju haljinu
i tvoj izgled te noći.
Nikada neću zaboraviti naš prvi ples te noći.
Nikada neću zaboraviti tvoju nežnost
i moju glupost.
Nikada neću oprostiti sebi
što sam te noći bio na rubu pijanstva.
Nikada neću zaboraviti tvoj osmeh, te noći.
Nikada neću zaboraviti prve poljupce na terasi.
Nikada neću zaboraviti tvoje suze.
I nikada neću zaboraviti to
da si te noći uzela drugog pod ruku
i sa čudnom radošću poklonila mu sebe.
I nikada neću zaboraviti da sam tada
sa razvezanom kravatom stajao na terasi,
teško disao i drhteći gledao u mrak.
I nikada neću zaboraviti
da mi se tada prvi put učinilo
da taj deveti sprat i nije tako visok.

Boban Petrović

Dani

Dan 1:
Pogledom tražim njegovu kosu.
Prevazilazim napore da savladam tišinu.
(Tišina među nama nikad nije prijatna, dosadna je)
Dugo priča o apatiji,
o svom debelom šefu koji ga maltretira,
o štetnosti duvana,
o samoubistvu.
(Ne, ipak ga ja nagovaram na samoubistvo)

Dan  2:
Nije me prepoznao.
Imam naočare i ljubičastu kosu.
Kaže da sam lepa.
Sedimo jedno naspram drugog,
želi od mene sve,
a ne sme ništa.
Mislim da uživa u bolu
koji mu nanosi moja ravnodušnost.
Rastajemo se.
Ne mogu da dišem.

Dan 3:
Ležim u prljavom krevetu.
Starac pored mene miriše na smrt.
Prokleti plućni bolesnici.
Ruke su mi plave i otečene
od bezuspešnih pokušaja neumoljivih sestara
da mi pronađu vene.
(A njihovi su životi još bezuspešniji pokušaji)

Dan 4:
Tumaram sa iglom na ruci.
Ljudi zaziru od mene.
Ionako su to samo starci.
Majka me katkad obiđe
i prozbori pokoju utešnu reč.
Mada utehe nema.
Bar je ja ne tražim.
Nisam mu rekla
da ga nikad nisam volela.
Šteta.

Dan 5:
Mrak.

Aleksandra Maksimović

Obrt

Dok čekam Milu, šetam po programima:
Šone, onaj mali Gagulić počinje mnogo da smeta!
Jociću, što im ne kažeš da si pucao u mrtvog Gornjaka! “Crni talas”.
Osobe sa invaliditetom nailaze na socijalnu distancu.
Mila i ja smo drugarice još od prvog razreda osnovne škole.
Ove godine je naše prijateljstvo postako punoletno.
Sazrelo je.
… Moramo prihvatati različitosti.
Volimo društvo. Obe.
… Da bi se osobe sa invaliditetom socijalizovale…
Sad se nešto slabije viđamo,
skoro redovno radi dvanaest sati dnevno, subotom, nedeljom.
Dođe kući, malo se okrene po stanu i već je vreme samo za krevet.
…Ušla je, snažno smo se zagrlile!
Pomogla mi je da se bolje namestim u fotelji.
Reči koje dotiču sve.
…Kada je odlazila, dodala mi je knjigu.
Samo praznine i nesusretanja – promašaji.
Naš smeh oko mene.

Jelena Zagorac

NOĆ BOEMA

Obaveštavamo sve zainteresovane pesnike, da književni klub „MIROSLAV MIKA ANTIĆ“ iz Inđije i 2010. godine organizuje tradicionalni susret pesnika boema pod nazivom „NOĆ BOEMA“

Manifestacija će se održati u martu 2010. godine a povodom rođendana jednog od velikana srpske književnosti Miroslava Mike Antića.

USLOVI UČEŠĆA SU:

Od 20. oktobra do 10. novembra 2009. (ili do popune mesta) od 70 učesnika što može biti i ranije, primamo prijave zainteresovanih. Prijava se može izvršiti na jedan od brojeva telefona:
+381/22-551-347; +381/63-1055-199; +381/64-617-1354
Ili na I-mail:

Zlatomir_borovnica@vektor.net

Od 10. novembra do 30. novembra primamo pesme i uplate zainteresovanih.

Prijavljeni treba da pošalju najmanje 6 pesama i to isključivo ljubavne i boemske u jednom primerku i uplatu od 20 E = 1.800.00 dinara, po osobi hiljadu i osamsto dinara.

U zborniku pod nazivom „NOĆ BOEMA“ svaki učesnik će biti zastupljen sa 3 pesme, dužine do 24 reda sa isključivo navedenim žanrovima.

ISPOD SVAKE PESME OBAVEZNO NAVESTI:

  • PUNO IME I PREZIME
  • TAČNU ADRESU
  • BROJEVE TELEFONA
  • I-MAIL  ADRESU

Za vašu uplatu dobijate:

  • Tri zbornika „NOĆ BOEMA“,
  • Večeru i piće uz muziku.

Prijavljeni svoje pesme mogu slati na adresu:

ZLATOMIR BOROVNICA,
ULICA KNEZA LAZARA 14/25
22320 INĐIJA (SRBIJA)
Ili na napred navedenu i-mail adresu.

U Inđiji, 22.10.2009.
PREDSEDNIK:
ZLATOMIR BOROVNICA

Saradnik, Tatjana Debeljački

Iza zavese

Uzalud se trudim da zaplačem,
kako da izmislim suze,
i operem krvave ruke.
Neka ih ovako.
Volim da gledam tamno crvenu boju.
U glavi čujem jasno, drugačije zvuke
gore od onih koje izgovara svako.
Poštuju svi beskrajnu pritvornost moju,
i dobri se licemerima dive.
Oni ne smeju, a ja znam
jadnima da se dodvoravam,
oni nemaju hrabrosti
da po mojim merilima žive.

I zato stojim, skrušeno, ovde,
čekam zvuk sopstvenog mača,
još držim ga u ruci
dok drugi izigravaju dželata, a ni sami nemaju slobode.
Ja iz svakog pokolja izlazim sve jača,
kao što su i zvuci
u glavi, što me vode.
Ja sam gospodar vaših života
i trudim se da plačem
dok vam pred nosom zatvaram vrata
i stiskam vaš odraz u krvavoj ruci.

Angelina Radulović