Tragovi

Kad se najmanje nadaš

Nervozni vlasnik
prodavnice brze hrane.
Mamurluk posle Prvog maja
i ekonomska kriza,
penju mu se na vrh
strpljenja.
Ipak,
lepo nas je uslužio.
Ja sam nešto trabunjao sa njim,
a ti si
blistavim zubima
žvakala kalorijsku bombu,
dok su naša odela postajala
malo popunjenija.
To nas je činilo još privlačnijim
jedno drugom,
jer iako sanjamo na
njujorkškim avenijama i londonskim mostovima,
ti i ja smo deca sa Balkana,
bekstejdža zapada i predvorja istoka,
jednom od retkih mesta gde se može sresti
da
seksipil starog Holivuda i britansko aristokratsko držanje
jedu visokokalorični, nezdravi obrok
koji mi začepi dovod krvi u mozak
i učini da na sred „fast fuda“
poludim
i dobijem želju da vodimo ljubav
ako ne do kraja sveta,
ono barem do kraja smene
vlasnika koji udubljen u račune,
verovatno ništa ne bi primetio.

Bojan Marjanović

Sedimo polu-goli u zamračenoj sobi
i slušamo tiho džez.

Penjemo se,
padamo,
hvatamo,
skičimo,
ljubimo,
propadamo,
šizimo,
milujemo,
uzdišemo,
čerupamo,
cerekamo,
gledamo,
mislimo,
nedostajemo.

Po zulufima Nil Janga.
U boci viskija Dženis Džoplin.
Po obodima naočara Vudi Alena.
Po pivskom stomaku Čarlsa Bukovskog.
U Selindžerovoj usamljeničkoj sobi.
U osamnaest godina između drugog i trećeg pokušaja
samoubistva Virdžinije Vulf.
Na suncu koje je Mersou išlo u oči.
U krvi koju je na binu prosuo Igi Pop.
U brkovima Nik Kejva.
Po hrapavom glasu Tom Vejtsa.
Na nadgrobnoj ploči Džoa Stramera.
Po dlakama ekscentrične frizure Džim Džarmuša.
Na vrhu cigare Klint Istvuda.

Da li bi me voleo da si neki potpuno drugačiji tip,
pitaš se,
dok ispuštaš dim i uzimaš gutljaj vina,
da nedeljom ideš na mali fudbal,
da vežbaš svako jutro,
da studiraš ekonomiju ili politikologiju,
da si umereni konzervativac,
da slušaš stari rok i glasaš za Borisa Tadića?

Da li bih te volela da sam neka potpuno drugačija devojka,
pitaš se, paleći novu cigaretu,
da gledam na TV-u kako mese tortu poslastičari milioneri iz Napulja,
da idem na seminare o toleranciji, integraciji i prosperitetu,
da plačem slušajući Severinu, a da sledećeg trenutka vrckam guzom uz trubače,
da hvatam boga za muda čitajući Koelja?

Hm, mislim se šta da ti kažem.
Dušo,
ne želim da uletimo u elitistička preseravanja,
ali kada ne bismo imali
muziku koju slušamo,
filmove koje gledamo,
knjige koje čitamo,
od našeg života bi ostali samo
seks i hrana.

Bili bismo
debeli jebači.

Što smo i sada,
ali sada smo
dva debela jebača
koji će poučeni
delima svih tih briljantnih ljudi
prestati da seru
o svojim malim otuđenjima,
uslovljeni nerazumevanjem nas, Umetnika u ovom
primitivnom svetu,
ne,
udahnućemo duboko,
naštimovati gitare,
zašiljiti olovke,
uključiti kamere,
uzeti se za ruke,
izaći na ulicu i pokušati
da promenimo svet.

Hm, hermetiično si se osmehnula.
Ti i tvoja angažovana umetnost.

Hm, osmehnuh se i ja.
Danas, dušo, u svetu u kome živimo,
angažovana umetnost je pleonazam.
Svaka koja to nije
je potrebna samo muzejima.

Hm, da menjamo svet,
kažeš,
lenjo se protežeš i zapitkuješ.

Da pokušamo.
Inače bismo bili Seve i Brega,
samo u drugom odelu.

Bojan Marjanović