Živim život ostarelog znalca,
u stvari sam zgažen pas,
čekam da se sudbe okrene stranica,
možda to je moj spas.
Pomičem noge, to je uzaludan hod
možda i stignem ali ne znam gde,
ispred mene kao da je streljački vod
i jedan metak da život oduzme.
Vazduh udišem sve teže i teže,
ogledalo laže, to nisam ja,
želim da odem, ali omča steže,
svaki dan nanovo, sve do svitanja
Nemanja Tobić
Prošla sam danas stazama planinskim;
izvrtala mi se stopala po oštrom kamenju i grebala me divlja kupina,
al’ izbih na dvorište strmo i kuću staru usečenu u brdu.
Videh prababu kako nešto u drvenom koritu mesi,
i s tobom devojčicom nežno priča.
Sad me ne čudi što su ti oči uvek prepune iskri ljubavi za nju.
Prošla sam danas i zagrlila te sred ratnog vihora, Jedina.
Sretoh te u varošici, noge ti promrzle, bosonaga si do škole
put prtila, godinu dana sred ratnih nedaća.
Osetih sve tvoje strahove i videh te u zbegu,
dok ispod tebe gori grad i smrzla sam se, Jedina.
Sad me ne čudi što u dve pahulje vidiš smetove, vatre i šlemove.
Prošla sam danas, tvojim lakim snom, u kući tvog rodjenja
i divila se devojčici heroju,
što je bratu sa visokog prozora, u naručje sestricu, još bebu bacila
i tako je spasila.
Sad me ne čudi tvoj strah od uniformi i obeležja.
Prošla sam danas, pašnjacima, livadom, njivama,
voćnjacima, potocima, šumama i videla te srećnu u njima.
Videh visprenu, brzu baku, lica izbrazdanog od vetrova.
Videh te kako ličiš na svoju majku i zagrlih Vas u toj slici, Jedina.
Videh te srećnu nad trapovima jabuka i umornu u poljima, u branju šljiva;
mladost si u polju provela, u borbi sa ovasom i ječmom, Jedina.
Prošla sam danas ulicama tvoga posleratnog školovanja
videh te sa upletenim kikicama u učiteljskoj skoli.
Prošla sam danas ispod prozora tvog petog dva i čula te kako sviraš violinu
i pevaš kao slavuj.
I danas pevaš tako, Jedina.
Prošla sam danas,
kroz tvojih četrdeset godina učiteljskog staža
i videla svu onu decu, kojima si bila majka.
Koliko si ih samo od nevremena spasila, siromašne oblačila;
koliko si njihovih roditelja “prevaspitala”
deca su ti na grudima plakala o kućnim tugama.
Sad me ne čudi što si se smejala kad te je mala plavokosa nazvala
Moja debela princeza.
Prošla sam danas knjigom pedeset godina mature Vaše generacije
i opet Vam se divila, kako ste ostali verni jedni drugima.
Prošla sam tvojom mirisnom kuhinjom i videla peciva, kifle i pogače
kako ih iz rerne izvlačiš kajmakom presvlačiš.
Sad me ne čudi što sam samo na tvojoj terasi videla vrapce debeljuce, Jedina.
Prošla sam danas, tvojim stazama.
Branila sam te od životnih nesreća koliko sam mogla,
al’ nisam uspela sagraditi ti oazu mira i spokoja
gde te nikad ništa zabolelo ne bi, Jedina.
Prošla sam danas ulicom tvojih porodjaja
i videh svu tvoju decu i unuke, Jedina.
Prošla sam danas
opet osetila
kako me ušuškavaš dok patim, bolujem, strahujem, Jedina.
Čula sam tvoj smeh dok se izmotavam, recitujem i pravim
pozorišne predstave
na daskama obične kućne stolice.
Znam da ćeš i danas i sutra i prekosutra … nazvati,
po sto puta pitati, strepeti
i odahnuti kad čuješ da smo dobro, Jedina.
Prošla sam danas tvojim godinama
setila me violina i tvoj avgust, Jedina.
Nikada te neću dovoljno izljubiti, izgrliti,
nikada ti neću moći dovoljno zahvaliti
sve će mi se činiti premalo
i nikada neću umeti najlepšu pesmu o tebi napisati,
al’ ću te uvek punim srcem grliti kao da mi je pet godina, Jedina.
Pamtiš moju želju
zapisala si je u mislima
ma koliko suludo zvučala,
Jedina,
Jedina,
Jedina.
Jelena Stojković Mirić
Da li ja stojim a ti ne
il’ to ja učim da se njišem?
Ako znaš za sve suštine
onda hajde, smisli, reci
ono što ti nikad neću reći.
Tajna. Od mesa mi komad seci
ali samo nju ti ne dam.
Pa zar su ovo druge oči
kojima te sada gledam?
Prozaičnost osećanja,
patetičnost vazduha
bez reči. Sećaš se?
Onih što ti neću reći.
Daj, baci me u reku,
baci me k’o štence u vreći,
k’o đubre u najlon-kesi,
bez oklevanja jer nisam nezamenjiv.
Nađi me, olovo ponesi,
ne daj da završim
gorko k’o Jesenjin.
Slepo me pratiš pogledom,
ceniš u nerazumevanju;
smatram se tvojim ogledom,
saplitanjem u tvome sazrevanju.
Ako ćeš već do mene sesti,
ugasi svetlo i ćuti.
Tako nam se pogledi neće sresti
i tvoj glas neću čuti.
Ne podnosim licemerje,
ne umem reći k’o paperje,
jedno telo gužva posteljinu,
odustajem od ove pesme,
ostavljam ti spokoj, sebi divljinu,
jedno telo gužva posteljinu,
zaboravu zagrljaj, mom sinu,
veoma je udoban moj kliše,
jedno telo gužva posteljinu.
Odlazim. Zbogom. Nikad više.
A ti ćeš se pitati “Zašto, zašto?”
Nije bitno. Postaje hladno.
Evo ti, ogrni se maštom.
Danilo Lučić
Ne zaboravi nikad ko sam.
Ne moraš da me probudiš
da bi to znao.
Znaš, znam.
Odlična i očajna češće
dosledna i kad greši.
Budala!
Prepoznaje dobro
iako ne zna da ga stvara.
TO nije greh, zato
preskoči ono što ti ne prija
i što ne valja
i ne pokušavaj išta da promeniš
nije vredno truda.
Nikada neću biti bolja
nego što sam sada.
Znam.
A srce?
Neka.
Ti ćeš znati
zašto je stalo.
Suzana Janačković Živković
pri nејаsnој svеtlоsti žutе
vоštаnе svеćе
kоја dаје sаblаsаn оblik
svаkој pоznаtој stvаri u оvој sоbi
gdе оbitаvаm vеć vеk i pо
nејаsаn sаmоm sеbi
zbunjеn
zаtеčеn svојim pоstојаnjеm
šuštаnjе tеk rоđеnоg lišćа
pоvrеmеni urlik vеtrа
i ја sаm
zаmišljеn i blеd
umоrеn оd strаšnоg sеćаnjа
sеćаnjа nа tоg dеčаkа
i lаžnоg оsmејkа
u uglu usаnа njеgоvih
sеćаnја nа licе bоје pаusа
vеć vеk i pо
mоri mе оdјеk njеgоvоg glаsа
kаdа је uplаšеn upitао vеtаr
imа li nа kоpnu
prоtivurеčnоsti
ili tо sаmо tаlаsi krеštе
Saša D Lović
Sve počinje igranjem igračkama odraslih.
Tada počnem govoriti mnogo.
I reči počnu gusiti biće.
I na kraju besmisla, same se guše u pepelu praznine.
jedino vaseljena uzdrmana odzvanja.
Ja kontrolor svoga uma, imam bezuslovnu vlast nad slabijima.
Ne umem obuzdati taj mali ud.
Jezik.
Neposlušni stražari tromi spavaju kraj otškrinutih vrata mojih usana.
Ja moćni kontrolor?!
Koga varati …
iluzija ….
Potpala pod vlast sopstvenih robova, igračaka …
Propalo carstvo bezazlenosti!
Zato, kada ćutim dobro znaj da te čuvam.
Ćutanjem uništavam nakaze i sprečavam nakaženje onog najlepšeg.
Ljubavi, to jest tebe.
Kada spoznaš, znaćeš, razumećeš ….
Natalija Čupić
Kad misliš da si prva,
da si najbolja,
tad, sasvim slučajno,
ko iz Prve knjige ,
slike ko reči
reči kao makaze,
makaze kao dželat,
saseku britkom oštricom
sve tvoje snove, maštanja i želje.
Kad misliš da si voljena,
i da voliš najviše na svetu,
kao bezdan otvori se mrak
tek da svetlost nestane,
tek na tren da otvori ti oči
u naletu emocija,
suze da ti zaledi.
Kad misliš da si u pravu,
varaš se, nisi.
Kad misliš da si u krivu,
varaš se, nisi.
Kad misliš da možeš sve,
varaš se, ne možeš.
Kad misliš mene da varaš,
varaš sebe.
Vladimir Stanković