Ponešto o pisanju i snovima

– Upoznao sam tu devojku i ona je stvarno fenomenalna. Divna. Znaš mene kakve devojke volim. Čudno se oblači, ima narandžastu kosu, neka vrsta alternativne fenserke. –
– I?- gleda me belo i polu-nezainteresovano. Ko zna koji put Miloš sluša od mene priču da sam upoznao devojku koja je stvarno fenomenalna.
– I ništa. Bio sam skroz normalan, trudio se da napravim što više fazona, a da ipak ne izgleda kao da radim stand up show zbog nje, znaš, perfidno sam je muvao, ali to nije ni toliko bitno. Želim da ti ispričam šta sam sanjao posle. San počinje skroz prirodno, kao da se nastavlja veče, gajba kod te devojke, sedimo, pričamo, sve fino. U jednom trenutku ona ustaje i priguši svetlo. Sa zidova vise neke maske i slike čudne, osećam se kao da sam ušao u Dilan Doga. Onda pusti neku muziku, neki Deep forest ili tako nešto što zvuči kao ambijentalni etno dub sa srednjeg Marsa otprilike, i onda počne da se skida. Skroz kliše erotski san, kreće da se skida polako, a ja doživljavam erekciju veličine Mont Everesta, ipak je to san, zar ne. Sve se odvija prilično brzo, klekne ispred mene, otkopča mi šlic i znaš..
– Počne da ti puši kurac? –
– Da, ali to kad tako kažeš, zvuči kao da sam sanjao pornić. Ovo je bilo izuzetno erotično iskustvo, neverovatno realan san. I onda, je li, kad je trebalo da pređemo sam čin seksa, iznenada je prestala ona svemirska muzika i krenuo je Tom Waits. Ulazio sam u nju uz početne zvuke Bone machine albuma. Pitao sam je da li voli Waitsa, stenjajući mi je odgovorila da obožava. Bilo mi je drago i nastavio sam, dajući sve od sebe. Ona je bila izuzetno napaljena, ali moje misli su lutale. Pitao sam je koji joj je omiljeni album. Vrištala je od zadovoljstva i nekako kroz to vrištanje sam uspeo da razberem da je rekla Small Changes. Kako je to bio i moj omiljeni album, počeo sam i ja da pomalo uzdišem, a erekcija mi je bila sve jača i jača. Ona je počela da vrišti kako će da svrši uskoro, međutim, ja nisam mnogo obraćao pažnju na to, nego sam je pitao koja joj je omiljena pesma. Konstantno je vrištala Svršiću, svršiću, svršiću i jedva je između svih tih usklika uspela da udene pitanjce Kakva pesma? Ja sam opet počeo da gubim erekciju. Koja ti je omiljena pesma sa albuma Small changes? Tom Traubert’s Blues. Na te mile i divne reči kita mi se vratila u punom sjaju. To je bila i moja omiljena pesma. Sad sam se prilično napalio i fokusirao se gotovo samo na seks. Gledao sam njeno predivno telo. Ukrućene bradavice koje su bile lepe kao dupli album Clasha London calling. Pune usne koje su bile sexy kao Massive Attack. Oči, potpuno divlje kao koncert Disicpline Kičme. Neverovatna devojka, stvarno. Ona je već bila svršila, međutim ja nisam mogao, nije mi išlo. Mučilo me je nešto. Pitao sam je tiho koja joj je omiljena verzija? Čega, gledala me je kroz poluzatvorene oči. Tom Traubert’s Bluesa. Mhm, tiho je stenjala, mhm, sa koncerta na Brodveju. U tom trenutku sam svršio i shvatio da je ona žena mog života. Naravno, momentalno sam se probudio u mokrim gaćama.
Miloš me belo gleda. Moj osmeh se polako gubi gledajući njegov gotovo pa zabrinuti pogled.
– Mislim da si ti jedna vrlo bolesna osoba. Jedne noći ćeš verovatno sanjati da karaš i Tom Waitsa, a na kraju ćeš završiti karajući sebe. – izgovori gotovo zgađenim glasom.
– Ali, ne kapiraš, ovaj san nosi jasnu poruku da je afrodizijak koji na mene najviše deluje ukus devojke. Zamisli mene da treba da budem u vezi sa devojkom koja sluša, ne znam, Lilly Allen.
– Da, zamišljam te. Popiješ tri vinjaka i klečeći je prosiš na glavnoj ulici. – napuši me kratko i jasno u dve rečenice.
– Pričam o treznom stanju. –
– Ok, zamišljam te i onda. Sediš pored nje i misliš da će se ona naložiti kada joj govoriš da sluša očajnu muziku, da će kleknuti ispred tebe i reći O, obrazuj me, Božidare, bože seksa, muzike, filmova i književnosti! Dotakni me svojim moćnim spolovilom, iskoristi ga kao USB i prebaci u moje telo ta divna znanja! Kada se to naravno ne desi, sediš tužan i pišeš pesme o njoj, pa ih joj šalješ, ali ona i dalje ne pada na tlo pod tvojim nogama zato što si napisao te divne reči za nju. Onda otprilike dolazi onaj deo sa vinjakom i prosidbom. –
Stojim u čudu i smišljam šta da mu kažem.
– Vidiš onda da je prava stvar tražiti devojku koja ima isti ukus kao ja!
– Nevena je imala ukus kao ti, pa niste baš najsrećnije završili. –
– Nevena je bila psihički nestabilna. – počeh da se pravdam.
– Zar se nisi na to ložio? –
Bože. Miloš ne prestaje da me bombarduje.
– Da, ali se ne ponosim time. –
– I u čemu je ova sad riba drugačija? Kako si mi je opisao, izgleda kao narandžasta verzija Nevene. –
– Ok, odustajem. Kreten sam, izvini, bičuj me, u pičku materinu! – pobesneh na njega.
Sad Miloš stoji u čudu i smišlja šta da mi kaže.
– Šta ti je? –
– Ništa. Jebi ga, izvini, možda ne razumeš jer imaš devojku već dugo, ali i meni treba svakodnevna konzumacija ljubavi. Sedim po ceo dan sam u jebenom stanu, slušam muziku, čitam, gledam filmove i počinjem da se družim sa jebenim stolicama. Ova devojka mi se dopala i voleo bih da budem sa njom. Šta je u tome loše? –
– Ti bi voleo da budeš sa skoro svakom devojkom. –
– Zar ti to ne pokazuje koliko je teško biti najbolji stolicin drug? – nastavih da vičem na njega.
– Čoveče, zar si stvarno toliko usamljen? –
– Ustanem, odem u wc, umivam se, sednem ispred kompjutera, proverim mail, pojedem mandarinu, izdrkam, obrišem se maramicom, pa opet odem u wc, čitam sociološke teorije Emila Dirkema, onda me one smore, zove me keva, lažem je da sam doručkovao, onda doručkujem, opet počinjem Dirkema, odustajem, gledam Vudi Alena i to obično Eni Hol, plačem dok gledam, razmišljam o tome kako sam gledao taj film sa Nevenom, čitam poeziju Faruka Šehića, njega muče slični problemi kao i mene s tim što on ima i ratne traume na grbači, pa se onda malo oraspoložim jer je moj najveći dodir sa ratom bio preko Counter strike-a, onda zovem tebe, ti ne možeš da se vidimo, zovem Ivana, on kaže da dođem kod njega, ja se plašim da jer ću kod njega verovatno videti Nevenu i ona će me samo verovatno opet povrediti, kažem da neću, onda opet čitam Dirkema, čitam kurac Dirkema, mislim o Neveni, ležem da spavam i možda malo izdrkam i odplačem pred spavanje, a možda i ne, možda samo ležim kao mrtvo telo. –
– Pa kada živiš sam. – zaključi Miloš.
– Nije u tome stvar. Živeo sam sam i kada sam bio u dobrim odnosima sa Nevenom, pa sam bio srećan kao Badi pas košarkaš na kraju filma. –
– Hoćeš da kažeš da je jedini tvoj problem što vodiš takav život to što nemaš devojku? –
– U principu, da. –
– Ti si jedno razmaženo, bezobrazno, sebično, sujetno, samoljubivo derište. –
Ustadoh ljutito.
– A ti si jedan običan bezepitetni debil!! – viknuh i izađoh iz njegovog stana.
Izlazim na ulicu. Šetam se Bulevarom. Prepun je ljudi. Stariji bračni par koji deluje da je bar sa tri od njihove četiri noge u grobu prolazi pored mene držeći se za ruke. Deluju srećno. Mora da razmenjuju zaljubljene poglede dok im medicinska sestra svaki dan naizmenično daje insulinske injekcije. Posle njih naiđe sredovečni par. Žena drži muškarca pod ruku. Nešto se smeju. Možda pričaju o tome kako im je sin uspešan na fakultetu. Možda se prisećaju kako su vodili ljubav na plaži kad su osamdesetih letovali u Dalmaciji. Možda joj on prepričava neku foru iz Monti Pajtona. Ko zna, sigurno imaju mnogo stvari o kojima bi mogli nasmejani da pričaju. Nastavljam da hodam trotarom. Čak je i nebo zaljubljeno. Na njemu su čudne mešavine boja i oblika. Neko bi na njemu video cvetne livade, neko krompir pire preliven pretopom, zavisno od percepcije stomaka posmatrača. Volim sumrak. Volim zalazeće sunce. Definitivno jedno od mojih omiljenih opštih mesta. Prisećam se nekih važnijih sumraka u mom životu. Sumrak kada sam sa svojom prvom devojkom sedeo na obali mora na klupi i bio beskrajno zaljubljen i zbunjen. Slika idilična, kao sa razglednice Pozdrav iz Bečića! Setim se sumraka iz Eni Hol kada Vudi Alen izjavljuje ljubav Dajen Kiton. Te reči sam citirao kada sam izjavljivao Neveni ljubav. Pomislim kako je moj život dosadan i mali, kako su verovatno i moje priče isto tako male i dosadne i kako bi verovatno neko želeo da ih čita samo zato što je i on mali i dosadan i kako mu je drago da se poistoveti sa nekim. Ja zapravo i nemam priče, samo kratke istrgnute delove iz svog života koje nabijam humorom i referencama koje ja nalazim zabavnim. Hemingvej je rekao da je pisanje lako, treba samo pustiti dušu da krvari. Možda sam to predoslovno shvatio i možda moje krvi zaista i nema toliko mnogo, ali te dve-tri kapljice koje iscedim tu i tamo čuvam u epruvetama koje iz milošti zovem svojim kratkim pričama. Evo i sad, šetam se Bulevarom, krećem se ka svom malom stanu, sešću u svoju stolicu, uključiću lap top i izbaciću koju kapljicu oblikujući još jednu svoju malu dnevnu paranoju koja je manje strašna od svake vesti koju možete čuti u današnjem TV Dnevniku, uključujući i reportažu o prinosima pšenice u Vojvodini.

Bojan Marjanović

One thought on “Ponešto o pisanju i snovima”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *