Pomama užurbanih glasova
i revoltirani akordi u glavi pesnika
navode me da lagano pojedem
reč po reč, stih po stih
i čitavu pesmu.
Kažu da je neko ko oslikava svoje pesme
abnormalno inspirisan.
– Trenutak pada u ponor samozvanja-
kažu oni veliki.
Nikada nisam znao da napišem pesmu,
uvek su tu bile nabacane reči.
Pesmu je kucala pisaća mašina.
A ja sam oduvek živeo u drugoj koži,
u predstavi kojoj nije trenutak.
Ponekad, čak, zastanu mi misli u glavi
i onda se prenemažem.
Probudim se u grobu zasut pesmama
i osetim kako cveće niče iz mojih grudi.
Okrenem se ka Suncu i osetim kako je
taj bitan trtenutak prošao.
U tom trenu ugledam Mesec i
grad koji tone u san, unapred napisan.
Sanjao sam Rock n Roll bend.
Jaroslav Kiš