Poigravanje

I nemam više razuma.
Ostao je odran i razvučen između šiljaka, ovog javnog, spoljašnjeg sveta
i par mojih unutrašnjih kreacija.

Ka tebi više ne osećam nešto što poznajem.
Znam da je to nešto veliko što mi plete po pameti,
neka veličina sedefnog odraza.

I dok me dobro uigranim koracima tabanaš,
ja poluotvorenih usta zurim u tvoj sjaj
i osećam tvoj beg dok kliziš kroz ugrčene prste.

Raspaljenom krvlju žarim noć oko sebe,
dok se ona flegmatski poigrava sa maštom uzavrelog bića.
Ona sakriva, guta, pod svoj plašt sve žive slike maštanja.

A, opet, uvek postoji nada da si tu, zaklonjena njome,
na svega par uzdaha od mog ramena.

I dok koža razuma trune, ostavljena daleko iza mene,
ja još jednom iscrpljen, znojavim čelom, padam na jastuk
i radujem se danu, čak i kišnom.

Možda on ne nosi ništa- kao ni noć,
ali se i ne poigrava nadom kao ona.

Andrija Stanulović


Published: 15.10.2012.
Classified as: Poezija
Comments: 0
Author:

Discussion: Total 0 Response

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Follow Tragovi

    • Facebook
    • RSS

    Do you write poetry?

    Send your poetry to tragovi.blog[at]gmail.com
    Successful entries will be published.