Ušla sam u kuću, izula cipele, skinula kaput
i okačila se o čiviluk
prošla su dva, tri godišnja doba
tako
zaškripala je kvaka iščekivanja
obukao me na sebe i krenuo cvetnom ulicom
otvorih oči u času kad izbismo do starog zamka
na vrhu brega
oblikovali su nas vetrovi
nad ravnicom pijanosnenom
sanjasmo vinjete pitomog leta porama energije
nadolaskom prviih naznaka
bujnobojnih meseci
skinula sam
svu našu odeću
obukla u zrnevlje bilja i
posadila nas pod krošnjom jasike
kad odzimi,
da izniknemo šareno, bogato zanjihani željom.
Otvorih oči negde u ravnici
baš dok se slikar potpisivao na koncu svog pejzaža
nasmešismo mu se prirodom
pegice svemira poleteše…
Greška u oku slikara.
Negde sam već videla takav akt.
Jelena Stojković Mirić