Kolektivna odgovornost

Za sve zapaljene kuće,
za svu decu pretučenu u školskim dvorištima,
za svaki kompleks male devojčice kojoj se ne posvećuje dovoljno pažnje,
za sve otete klikere i sličice,
za svaki metak u glavi,
za svaku neisplaćenu platu,
za svakog đaka-pešaka,
za svaku silovanu devojku,
za svakog odžeparenog u tramvaju,
za svakoga ko je primoran da džepari,
za svakog ubogog prosjaka,
za svakoga koga su zajebali lažni prosjaci,
za sve nesposobne ministre u vladi,
za svaki pendrek koji je završio među nečijim nogama,
za svaku baklju koja je završila u nečijim ustima,
za sve knjige koje se bacaju kada neuki direktori škola raspremaju iste,
za svu decu čiji su mozgovi silovani u tim školama,
kriv sam ja.
Kriva je moja devojka.
Krivi su moji prijatelji.
Krivi su moji roditelji.
Krivi su moji profesori,
moji poznanici,
bakica što kupuje hleb i stoji iza mene u redu,
dobroćudni prodavac stripova na Trgu Nikole Pašića,
senilni komšija koji sedi na terasi po ceo dan,
svi ljudi koje još ne poznajem
i svi oni koje nikad neću
upoznati,
svi su krivi
što se svakim danom povećava
masovna grobnica
nepravdi koje smo prećutali.

Bojan Marjanović


Published: 01.09.2011.
Classified as: Poezija
Comments: 0
Author:

Discussion: Total 0 Response

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Follow Tragovi

    • Facebook
    • RSS

    Do you write poetry?

    Send your poetry to tragovi.blog[at]gmail.com
    Successful entries will be published.