probudim se
i znam da me nema
ustajem, hodam, umivam se
puštam sve one uobičajene jutarnje reči
da zori u susret polete
a, opet, nema me
navlačim na se svakodnevnicu
popravim malo okovratnik
dosadnih obaveza koji me sve više steže
zakopčam dugmad na srcu
da mi dašak živosti slučajno ne uleti…
Razdelim svoje veštačke osmehe!
Danas se mogu u svakoj kineskoj radnji
bagatelno pazariti,
a ja sam ih razne kupila:
one za razmaženu decu,
za dovidjenja mužu
koji negodujući posmatra ljeskanje
moje najnovije mini suknje
i još zgodnog koraka,
pa jedan za ljubaznog taksistu,
za prodavačice sendviča u kafeteriji,
za dobro jutro kolegama
za šefa…
sve sami fini, jeftini a korisni osmesi
za višekratnu upotrebu…
i tako…
radim sve što treba
i što se od mene, uzorne, očekuje da radim…
Sve, a da zapravo niko ne primećuje da ne postojim…
i da ni sutra neću postojati
i nikad više neću postojati
nikad više…ugušila sam se u nemoći
kao mati što uguši neželjeno novorodjeno čedo,
ja čedomorka, u ime života…
i tako je opet
i opet
i opet,
sve dok mi se umorni kapci
sa snovima ne sastanu
i voljom andjela na trenutak samo
ponovo se rodim…
samo do jutra, i samo u snovima , nažalost
istinski nasmejana!
Aleksandra Pejić