Month: August 2008

Kreator depresije

Duh slobde miluje lice,
krvave dame,
što u sebi skriva
godine kartanja sa Djavolom.

Miševi dolaze.
Priredjena je gozba,
na trpezi hiljadu otrova
i u daljini čuju se kopita.
Na posletku ona gubi ravnotežu
i omamljena pada predamnom.

Dok je bend svirao poslednju pesmu,
iza kuće kopao sam rupu.
Neko duboko mesto,
gde mogu da ohladim
tu usijanu glavu.

Dok suton prekriva grad
i pale se ulična svetla,
u daljini čuju se kopita
i miris smrti.
Nežna kao vanila.
Tako prijatna!

Ivan Aleksov

Jedinica mere

Hodnik dužine
osamnaest metara
taman
da prekratim dan
i stanem.

Ružne se reči čuju
između zidova
i zatvorenih vrata
otvorim ih
povratim
samopouzdanje
tek
da preguram dan
i stanem.

Ljubav sakrijem
u džepove kaputa
prebrojim procente
u uglovima
levog i desnog
odmahnem rukom
otpijem gutljaj
crne i gorke
tek
da budna ostanem
i stanem.

Uđem
odmah do
čuje se smeh
uključim radio
i dišem
toliko
da preživim dan
i stanem.

Uklapam note
saks, klavir, gitara
i glas.
Onda zaboravim
osamnaest metara dužine
izvrnem džepove
i prebrojim procente.
Samo
da dočekam novi dan
i krenem.

Suzana Janačković Živković

Svezani strelac

Malu unutrašnju revoluciju
nekoliko nerava i žila
sopstvenom ću ugušiti krvlju
i leptirima zdrobiti krila
što zovu nju, ma gde god bila.
Jer ja, i samo ja,
pogledom spaljujem misli,
jer ja i čelična svest
uvek smo bili isti,
jer ja u reci bez riba
lovim mesec harpunom,
hvatam strelca za vrat
i vezujem žicom i strunom.

Na dlanu mi srce, stenje,
čuje koje su vesti stigle,
ona ne dolazi, nema je, neće;
uzimam konce i igle
da probam da popravim šav
i štapom podupirem kičmu
al’ opet ne hodam prav;
ipak je meni ljubav strana,
zato u kantu prepunu smeća
istresam sadržaj dlana.

Danilo Lučić

Priviđenja

Prividjenja koja mi dolaze su besna,
ljute se na mene
podsećaju na grehe,
nedostatke karaktera,
na ko zna šta.

Prividjenja koja mi dolaze su živa,
od krvi i mesa
posledice moje prošlosti,
uspomene moje ljubavi.
Tešim se mišlju da čovek
nikada ne može sve izgubiti!

I nije neka misao,
ali njih zaista nikada ne možeš izgubiti,
pa čak i da poludiš.
A ja sam, živote, poludeo još odavno,
pre nego što sam dodirnuo
Nicea I Rusoa,
Hakslija I Jejtsa,
Keruaka I Barouza
i dobrog starog Bukovskog.

Čovek je napravljen od vode to znam,
a voda se ledi od same pomisli na hipotermiju.
Nesvesno utičeš na druge
postupcima izgubljene crvenkapice
i onda oni misle da te poznaju
i onda imaju pravo da te ne vole.
Svi koriste to pravo.
Ja najviše, ja nikoga ne podnosim
ili bar volim da razmišljam
na taj način.

Prijatelji naćuljite uši
ovde se petlovi čuju samo na periferiji,
pa zašto onda bilo šta da etiketiramo?
Čovek nikada ne može sve da izgubi.

Milan Mirković