Kada me pitaju
Da pričam nešto
O sebi
Ko je u stvari Bane
I šta voli
Ja se ukipim kao kip
Na mestu stanem jer znam
Šta god da kažem
Ispadne da lažem
I da se pravim važan
Oprostite molim
Ja prosto volim
Kad me vole
I mrzim da me mrze
Naskroz se smrznem
Na kritike
A od sreće mi
Dabome
Čisto poteku bale
Kad me
Neumereno hvale
I šta ima
Loše u tome
Svi su bre ljudi
Takvi uglavnom
Samo što mene
Nije sramota
Da to kažem i javno
Branislav Bane Dimitrijević
Ostavljena pred oltarom,
rekli su joj:
“Vratiće se”
Osramoćena pred raspećem,
rekli su joj:
“Pokajaće se”
Prazne oči gledaju s visine,
rekli su joj:
“Žao nam je”
Pod se trese,
zvono plače
Rekla im je:
“Kraj”
Samo još kiša,
da sapere sne
i pljusak snijega
da pokrije tijelo
nek’ ne vide
da je
sama
Vladan Šipovac
Ptice su poludjele.
Hladni mrak i još neugodinja kiša,
a one vrište.
Mozda su to neke ptice koje inače tada cvrkuću.
Mačke više nisu ograničene februarom,
zavijaju kao svoji najveći neprijatelji-
od decembra do decembra.
” Love is in the air! ” °
Psi nonšalantno samo prođu pored njih.
Haman da više nisu vrijedne ganjanja,
pa ni laveža.
A leptira vidim jednom, dvaput’ godišnje,
ne slijeće i uvijek je žute boje.
Dok je guštera sve više.
Sa onim zubatim suncem oni su odmah tu.
Sunčaju se ili nekud žure.
Čovjek je rijetko viđena,
ugrožena vrsta.
Čujem nečiji glas ili vidim nečije otiske.
Skrivaju se od silnih aždaja koje siđoše s okolnih brda.
Mancy Jazz
Budim se
oteklih očiju
sa grčom
u ramenu
Trezvenjačka insomnija
Udahnem, duboko,
u pete
pustim krik da odere
grlo
Šta ima novo?
Okotila se kučka
pod prozorom
zeva pet
čkiljavih usta
pet
masnih od mleka
Gospoda sa petog preminula
a svejedno su
pustili sirenu
da izbegnu gužvu
– jutarnju
Na doručku sam se
posekao
jedan paradajz
na kolutove
sinoćno dvopek
ovčijeg sira
i bareno jaje na četvrtine
Danas ću čitati
Danila Harmsa
Propustiću pecanje
Dolazi mi devojka
sa kojom gledam filmove
dosadne
uglavnom francuske
tada bih radije gurnuo
oko
u ovaj ventilator
Pokloniću joj jedno čkiljavo kuče
Utrenirao sam se
da satima
pažljivo
gledam
kap
znoja
na ivici naočara
dok se premišlja
da li
da kapne
Zvoni telefon
Neko pita
– Jel pijemo večeras? –
Naravno,
bez toga nikad
ne bih zaspao
Pola dva je i
već se kupam
u znoju
ležeći
i zamišljajući sebe
kao glavnog
junaka
u ameriken kadru
kako se pitam
kada će
pasti
veče
Danilo Lučić
Spas u dobri čas
Nisam pesnik
Al’ stihove stvaram
Uzeh pero
Da svoj narod karam.
Nad Srbijom
Nadvila se tuga
Jer Srbijom
Hara bela kuga.
Molim Srbe i Srpkinje
Da se vole, miluju i maze
Kad to čine
Da mnogo ne paze.
Ko rezultat ovog dela
Od dečijeg plača
Nek se ori
Sva Srbija cela.
Braćo, sestre
časa ne časite
Već na pos’o
Vi se sad bacite.
U Srbiji odsad
Da se ljuta bitka bije
Za stvaranje
Vel’ke familije.
Svakodnevno da se
To događa
I srpčadi
Što više da rađa.
Baš nas briga
Dal’ to kome prija
Nad Srbijom da nam
Srpsko sunce sija.
Miloš Elek