Prošla sam danas stazama planinskim;
izvrtala mi se stopala po oštrom kamenju i grebala me divlja kupina,
al’ izbih na dvorište strmo i kuću staru usečenu u brdu.
Videh prababu kako nešto u drvenom koritu mesi,
i s tobom devojčicom nežno priča.
Sad me ne čudi što su ti oči uvek prepune iskri ljubavi za nju.
Prošla sam danas i zagrlila te sred ratnog vihora, Jedina.
Sretoh te u varošici, noge ti promrzle, bosonaga si do škole
put prtila, godinu dana sred ratnih nedaća.
Osetih sve tvoje strahove i videh te u zbegu,
dok ispod tebe gori grad i smrzla sam se, Jedina.
Sad me ne čudi što u dve pahulje vidiš smetove, vatre i šlemove.
Prošla sam danas, tvojim lakim snom, u kući tvog rodjenja
i divila se devojčici heroju,
što je bratu sa visokog prozora, u naručje sestricu, još bebu bacila
i tako je spasila.
Sad me ne čudi tvoj strah od uniformi i obeležja.
Prošla sam danas, pašnjacima, livadom, njivama,
voćnjacima, potocima, šumama i videla te srećnu u njima.
Videh visprenu, brzu baku, lica izbrazdanog od vetrova.
Videh te kako ličiš na svoju majku i zagrlih Vas u toj slici, Jedina.
Videh te srećnu nad trapovima jabuka i umornu u poljima, u branju šljiva;
mladost si u polju provela, u borbi sa ovasom i ječmom, Jedina.
Prošla sam danas ulicama tvoga posleratnog školovanja
videh te sa upletenim kikicama u učiteljskoj skoli.
Prošla sam danas ispod prozora tvog petog dva i čula te kako sviraš violinu
i pevaš kao slavuj.
I danas pevaš tako, Jedina.
Prošla sam danas,
kroz tvojih četrdeset godina učiteljskog staža
i videla svu onu decu, kojima si bila majka.
Koliko si ih samo od nevremena spasila, siromašne oblačila;
koliko si njihovih roditelja “prevaspitala”
deca su ti na grudima plakala o kućnim tugama.
Sad me ne čudi što si se smejala kad te je mala plavokosa nazvala
Moja debela princeza.
Prošla sam danas knjigom pedeset godina mature Vaše generacije
i opet Vam se divila, kako ste ostali verni jedni drugima.
Prošla sam tvojom mirisnom kuhinjom i videla peciva, kifle i pogače
kako ih iz rerne izvlačiš kajmakom presvlačiš.
Sad me ne čudi što sam samo na tvojoj terasi videla vrapce debeljuce, Jedina.
Prošla sam danas, tvojim stazama.
Branila sam te od životnih nesreća koliko sam mogla,
al’ nisam uspela sagraditi ti oazu mira i spokoja
gde te nikad ništa zabolelo ne bi, Jedina.
Prošla sam danas ulicom tvojih porodjaja
i videh svu tvoju decu i unuke, Jedina.
Prošla sam danas
opet osetila
kako me ušuškavaš dok patim, bolujem, strahujem, Jedina.
Čula sam tvoj smeh dok se izmotavam, recitujem i pravim
pozorišne predstave
na daskama obične kućne stolice.
Znam da ćeš i danas i sutra i prekosutra … nazvati,
po sto puta pitati, strepeti
i odahnuti kad čuješ da smo dobro, Jedina.
Prošla sam danas tvojim godinama
setila me violina i tvoj avgust, Jedina.
Nikada te neću dovoljno izljubiti, izgrliti,
nikada ti neću moći dovoljno zahvaliti
sve će mi se činiti premalo
i nikada neću umeti najlepšu pesmu o tebi napisati,
al’ ću te uvek punim srcem grliti kao da mi je pet godina, Jedina.
Pamtiš moju želju
zapisala si je u mislima
ma koliko suludo zvučala,
Jedina,
Jedina,
Jedina.
Jelena Stojković Mirić