Bili smo u četvrtom osnovne
i svi smo bili zdrava, lepa
i negovana deca.
Bilo je to “jako odeljenje”,
a ja sam bio jedan od boljih
u razredu.
Ta godina je bila jedno fino,
detinje zezanje
bajka, trčanje i šala.
Sve nam je išlo od ruke.
A onda je jedna devojčica
sa lošijim uspehom
na kontrolnom iz poznavanja prirode
i društva odvalila
“da je stjuardesa nešto kao kofer”
“da se nafta nalazi po putevima”
i da je razlika između čoveka i majmuna u tome
“što čovek ima perje, a majmun nema”.
Učiteljica je to pročitala pred svima.
Ostali smo bez teksta,
a potom počeli da se smejemo
u neverici.
Ko nije verovao,
mogao je da priđe katedri
i da se sam uveri.
Da pogleda famozni kontrolni.
Većina nas je to i uradila.
Učiteljica je ponovo pročitala
kontrolni pred svima.
Smejali smo se, grohotom, uglas,
a i zlurado.
Sirota devojčica je zamalo umrla od sramote
izmenjala sve boje lica
i počela
da jeca.
Smeh je dugo trajao.
Nismo bili svesni da je to bio
samo početak moralnog
i intelektualnog kraha
naše generacije.
Zametak gaženja, gluposti
laktanja i okrutnosti
ruganja i
samouništenja.
Sada se više
ne
smejemo.
Marko Antić