Nebo se izlilo svo
kao reka.
Hladna, teška i siva.
I sve je,
na trenutak,
dobilo boju kiše,
Kao da su se
i oblaci
bili pocepali.
Pored mene su
promicali ljudi
sa licima od kartona.
Bili su
gladni osmeha.
I gladni ljubavi.
Još samo poneki list
visio je tu, na krošnji,
kao na čiviluku.
Tad poželeh,
iz sveg srca,
da zakrpim te oblake,
I da izvezem zvezde,
menjajući tako
pejzaže u noći
Nebu, koje mi je ponovo
ukralo boju.
Boju tvojih očiju.
VIDA NENADIĆ