To je bio jedan od onih dana.
Ja i Sizif smo gurali kamen uz brdo
pa smo se skotrljali u dolinu.
To je bio jedan od onih dana.
Kad se trči za autobusom.
Kad ti se posere ptica na jedinu čistu jaknu.
Kad posiješ kišobran i kreneš u oluju.
I ciganka te proklinje jer nemaš sitno.
Vrata autobusa ti se zatvore
pred pokislim nosem
I posranom jaknom.
I ideš dalje. Trčiš. Bjesniš.
Dok stojiš u mjestu i ne vjeruješ.
To je bio jedan od onih dana
kada je tvoje lice ukralo masku
mojoj najvećoj ljubavi.
Čudih se Bogu. I sudbini. Horoskopu.
Zar baš njegovo lice na nečijem tuđem!
Odmahnuh rukom! Jer to je ipak bio
jedan od tih kotrljajućih dana.
Imao si zvrk na potiljku
I moje oči uprte u vrtlog tvog čela.
Prodah ti svoja brda i doline
kad nam se zvijezde u pogledu
prorepatiše. U tom jednom pogledu
u tom jednom od onih trenutaka.
Imao si bijele prste, muškog dodira.
Pipali smo se poprijeko se gledajući.
Českali se mislima.
Zavirivali se unutra iznutra odozgo i odozdo.
I sklopili se sasvih strana
u tom jednom od onih trenutaka.
Dobra volja je kasnila tog dana.
Uzrok je doveo posljedicu i ostavio je
da se igra sa nama i nestao bez traga.
Žmarci u tijelu su izdali potjernicu
ali su sve granice popucale
I vjesti carinici štrajkovali
I uzrok je anoniman odselio iz zdravog razuma.
Odmahnuh rukom! Ah! Pa to je još
jedna od onih pobjeglih slinavih istina.
Suza u oku je bila dar
stigao prije vremena, odbačen od trajanja.
Tvoja leđa su dobila noge koje
odskakutaše smanjujući se u mojim
mutnim zjenama.
Na žutim stranama ispisan broj.
Zoveš se kao onaj što kreće u boj.
Al’ čemu suze moje i zalijepljene šake
na prozoru voza?
Zavoljeh te prije vremena i
poslije vremena.
Oplakah te izmedju toga.
I danas se pitam…
Ko ti se daje pogledom
u jednom od takvih dana
kad se saplićemo o svoju krakavost
dok ti mirno čitaš dnevnu štampu
I puštaš zvrk na glavi da drugima bode oči?
I danas me posrala ptica
dok smo Sizif i ja
klesali tvoj izraz lica u kamenu.
Više ga ne guramo nikud.
Tatjana Lazić