Tag: Boban Petrović

Nikada neću zaboraviti tu noć.
Nikada neću zaboraviti
da sam tada prvi put nosio kravatu
i da si mi tada prvi put rekla da sam divan.
Nikada neću zaboraviti tvoju haljinu
i tvoj izgled te noći.
Nikada neću zaboraviti naš prvi ples te noći.
Nikada neću zaboraviti tvoju nežnost
i moju glupost.
Nikada neću oprostiti sebi
što sam te noći bio na rubu pijanstva.
Nikada neću zaboraviti tvoj osmeh, te noći.
Nikada neću zaboraviti prve poljupce na terasi.
Nikada neću zaboraviti tvoje suze.
I nikada neću zaboraviti to
da si te noći uzela drugog pod ruku
i sa čudnom radošću poklonila mu sebe.
I nikada neću zaboraviti da sam tada
sa razvezanom kravatom stajao na terasi,
teško disao i drhteći gledao u mrak.
I nikada neću zaboraviti
da mi se tada prvi put učinilo
da taj deveti sprat i nije tako visok.

Boban Petrović

Malecka, ti misliš da sve stvari na svetu poznaš
i da sve cake dobro znaš.
Ali ipak pazi
da nekom nešto pogrešno nedaš.

Da, da, dobro si čula.
I nemoj se smejati tako,
jer to se može desiti nekad
i to vrlo lako.

Zato malecka, i ako poznaješ sve stvari,
pripazi ipak malo na sebe,
pričuvaj malo svoje čari
biće to bolje za tebe.

Boban Petrović

Smrt je stajala tako blizu
da sam joj se nasmešio i rekao:
U redu, biću tvoj. Nosi me kuda želiš.
Ako njena ruka nije prešla preko mog lica,
neka tvoji nokti naprave brazde po njemu.
Ako je ona uvek htela da bude što dalje od mene,
draga mi je tvoja blizina.
Ako me nije zagrejala njena toplina,
draga mi je tvoja hladnoća.
Ako je ona tako ravnodušna prema meni
a ja je volim,
drago mi je što se bar ti interesuješ za mene.

I zato me nosi kud god zaželiš.
A posle mi reci samo to,
da li je primetila
da me više nema.

Boban Petrović

U noćima nekim, hladnim i tužnim
devojke sa očima punim vlage
trče po mojim snovima ružnim
dok tražim ljude daleke i drage.

Zora miriše na lišće i mleko
kao da treperi, drhti i sniva.
U daljini prošloj plače neko
za vetrom što nečije ruke skriva.

Pustam da me talasi nose
u dubine plave nečijeg dna
čujem tihe korake bose,
to neko hoda ivicom sna.

Brojim prste u svojoj kosi
dok plima ljulja talase bele,
misli lete, vetar ih nosi
u raširene ruke koje ih žele.

Sve je tako jednostavno
u pesmi koju ne razumem,
hteo bih i ja da budem vetar,
htei bih hteo ali ne umem.

Boban Petrović