I
kako te vidim
nešto između crvene i sive
okrenutu na desni bok
dišeš
ili plačeš
ne znam
dok mi voda u uši ulazi
čekam zoru da mi dune u jedra
spaljujem te
i gasim lepljivu i toplu
od kafe i meda
nešto mi nije dalo da odem
a trebalo je pevati i ići
kao što odlaze svi koji ne znaju put
trebalo je sopstvene oči u džep da stavim
trebalo je kroz nogavice da plačem
pa dobro
ako je to poslednji način da te zaboravim
odguraću sve moje tramvaje daleko od tvoje ulice
polomiću nebo preko kolena i svoju polovinu pojesti sam
eto
II
kako te vidim
pa ne znam
kao vodu i kao so
još spavaš
ili plačeš
pogrešna i mlada
u posteljini od damasta i mleka
pogledam levo
tvoje oči
pogledam desno
opet kestenovi
biće da sam zapalio sopstvene snove
u tuđim posteljama
a ni ogrejao se nisam
ipak sam tu
gledam tvoju dojku i kuk
raspoređujem uzdahe
u svaki ćošak sobe po bezbroj
da sam znao da je koračanje u beskraj
isto što i beskraj na jednom mestu
posadio bih noge kraj tvoga uglavlja
i zaposlio se kao snohvatica
III
kako te vidim
kao davanje i uzimanje glasa
čas te pijem, čas pevam
ko rakiju
znam te ja još dok si bila suncokret
sećam se
gledaš svetlost
a ne trepćeš
uostalom
nije pristojno da te tako javno zaboravljam
učiniću to bez svedoka u pravom trenutku večnosti
sa stilom
lako je tebi oprostiti
što su ti kontinenti koliko školjke u pesku
što su ti gradovi koliko domine
razbacani i crni
takva je ljubav
u međuprostorima ludosti
čovek je kao i svaka voda
promeni hiljadu tela
obuče hiljadu boja
i uvek sa neba padne čist
tako i ja curim
dok se ne pomešam sa kišom
u oblak dok se ne pretvorim na tvom plafonu
kako te vidim
nešto između krošnji i neba
a ptica nisi
one ne mirišu tako
oprosti za mene još jedno parče noći
lezi
ne okreći se
spavaj
kao što najbolje znaš
Aleksandar Petrović