Prividjenja koja mi dolaze su besna,
ljute se na mene
podsećaju na grehe,
nedostatke karaktera,
na ko zna šta.
Prividjenja koja mi dolaze su živa,
od krvi i mesa
posledice moje prošlosti,
uspomene moje ljubavi.
Tešim se mišlju da čovek
nikada ne može sve izgubiti!
I nije neka misao,
ali njih zaista nikada ne možeš izgubiti,
pa čak i da poludiš.
A ja sam, živote, poludeo još odavno,
pre nego što sam dodirnuo
Nicea I Rusoa,
Hakslija I Jejtsa,
Keruaka I Barouza
i dobrog starog Bukovskog.
Čovek je napravljen od vode to znam,
a voda se ledi od same pomisli na hipotermiju.
Nesvesno utičeš na druge
postupcima izgubljene crvenkapice
i onda oni misle da te poznaju
i onda imaju pravo da te ne vole.
Svi koriste to pravo.
Ja najviše, ja nikoga ne podnosim
ili bar volim da razmišljam
na taj način.
Prijatelji naćuljite uši
ovde se petlovi čuju samo na periferiji,
pa zašto onda bilo šta da etiketiramo?
Čovek nikada ne može sve da izgubi.
Milan Mirković