Ništavilo

Tako smo brzo prohujali,
a ipak ostali zeleni –
bez reči, iskustva, bez sutra,
bez komadića duše…
Proletelo je…
Srećnima, kažu,
vreme brzo prolazi –
zato se sada vuče
kao isprebijano pseto…
a grad je pust, ulice modre,
ideali gnevni…
Surovost ovog haotičnog sveta
mi pokušava skameniti srce –
neki ljudi se otimaju
oko mojih grudi, dela…
Vazduh zagađen gordim pesmama
se širi unaokolo, guši nas,
obuzima beskrajnom bezvoljnošću…
Beživotna bića daju savete –
omražena su, prognana…
Nebo se zatvara
odnoseći izvitoperene umove,
reči se potpaljuju, gore…
Naprosto se dogodi ona;
ona koja ostavlja tugu u očima,
plemenitost potrošenog srca,
skromnost jedne patetične duše;
ostaju stihovi, pesnici, vino,
krv, note, reči ljubavi, potomci…
Ili ne ostaje ništa.

Miloš Stevanović

Ne postojim više

probudim se
i znam da me nema
ustajem, hodam, umivam se
puštam sve one uobičajene jutarnje reči
da zori u susret polete
a, opet, nema me
navlačim na se svakodnevnicu
popravim malo okovratnik
dosadnih obaveza koji me sve više steže
zakopčam dugmad na srcu
da mi dašak živosti slučajno ne uleti…
Razdelim svoje veštačke osmehe!
Danas se mogu u svakoj kineskoj radnji
bagatelno pazariti,
a ja sam ih razne kupila:
one za razmaženu decu,
za dovidjenja mužu
koji negodujući posmatra ljeskanje
moje najnovije mini suknje
i još zgodnog koraka,
pa jedan za ljubaznog taksistu,
za prodavačice sendviča u kafeteriji,
za dobro jutro kolegama
za šefa…
sve sami fini, jeftini a korisni osmesi
za višekratnu upotrebu…
i tako…
radim sve što treba
i što se od mene, uzorne, očekuje da radim…
Sve, a da zapravo niko ne primećuje da ne postojim…
i da ni sutra neću postojati
i nikad više neću postojati
nikad više…ugušila sam se u nemoći
kao mati što uguši neželjeno novorodjeno čedo,
ja čedomorka, u ime života…
i tako je opet
i opet
i opet,
sve dok mi se umorni kapci
sa snovima ne sastanu
i voljom andjela na trenutak samo
ponovo se rodim…
samo do jutra, i samo u snovima , nažalost
istinski nasmejana!

Aleksandra Pejić

Lutkar

Izrezbari mi kosti od Ideala,
dodaj malo tkiva od Nade,
u srce mi utkaj Ljubav,
a u vene ubrizgaj Volju.
Prišij mi kožu od Lepote,
ruke pozajmi od Poezije,
a noge ukradi Slobodi.
Ispuni mi oči Večnošću,
uši prilepi Muzikom,
a kosu ispleti od Snova.
Samo mi nemoj crtati osmeh,
nek ostane i malo moje ljudske Tuge.

Aleksandra Maksimović

Mali čovek

Mali čovek,
maljavi čovek,
ćelavi čovek,
u uvek isti autobus,
na jednoj te istoj stanici,
stalno u jedno te isto vreme ulazi,
svoju jednu te istu ženu ne voli,
ali je uvek u jedno te isto vreme pesnicama vaja.
Gledaš, slusaš i misliš: nema kraja.
A onda čuješ harmoniku.
Jutros, koje je stalno jedno te isto,
smrdeo je u autobusu.
Došao je kući, tukao ženu,
potom gluvo svirao harmoniku.

Miloš Stanković