/Dan kada mi nije bilo do kafe/
Uz poštovanje prema Kortasaru,
poezija se ipak ne može lišiti
deskriptivnih pasaža,
skribomanske akrobatike,
stilskih obrisa,
imaginarnih figura,
mentalne gimnastike…
i ostalih elemenata koje on,
sa svojim pampa srcem,
prepoznaje kao – dekorativnu književnost.
Jer, svi soneti,
rapsodi i bardi,
aedi, ode, himne,
epovi, recitali i poeme…
sveli bi se na samo jednu pesmu.
Na jednu strofu.
Na jednu reč.
Bol.
Pain.
Weh.
Aci.
Dolor.
Itami.
Боль.
La douleur.
Fájdalom.
A onda,
zasto bismo je takvu,
aksiomski ogoljenu,
nezanimljivu za dušekopanje i introspektivno
grabuljanje,
pitam – zašto bismo je takvu uopšte zabeležavali?
Zašto izgovarali?
Nego onaj ko poželi pesmom da se kaže,
nek je pritisne crvenim šakama,
svako u svojim žutim grudima,
svako u svojim crnim zemljama.
I nek ućuti.
Belo.
Znači, to si ti hteo?
Kad tebe nema,
da zamru pasusi i alegorije?
E, pa ne može!
Hoću poeziju.
I hoću dekoraciju.
Čuješ li me ti,
argentinska hronopijo!
Ako se ogolimo, ako se pojednostavimo,
ako se urazumimo i progledamo,
svi ćemo ti se pridružiti
užasnuti crno-belim sivilom.
Prestrašeni besmislom.
Ophrvani očiglednošću.
Uništeni spoznajom
koja se svuda isto prepoznaje i čita,
uprkos tome što se različito krklja
bol pain weh aci dolor itami боль la douleur fájdalom.
Gordana Vlajić