Month: May 2009

Duvaju čudni vetrovi puni labudova crnih pera
kroz bolom sklopljene oči.
Sanjam te budan i lutam oazama zgaženog sveta
Dobošari rata raznose
zvuke cokula umotanih u slavu
sopstvene svoje časti.
Pišem pesmu inata noktima po vrelinama neba,
Diktiram je u kiše
u mećave mrzovolje je sipam,
Otkidam dlanom tišinu sa zakrpljenih ušiju sveta
I vičem tihim glasom.
Podižem po vreloj zemlji buru nošenu suzom
Za promašenim ciljevima letača
Kroz gustu maglu sebe.

Sviram uzbunu  tebi
i glasno vičem u srce,
otvoreno na dubu neba,
I u poslednjem zovu svetu
Dovikujem ime tebe.
A tragačima osmeha
na zamrznutim licima od blata
ucrtavam bore smeha
poslednje karme kroz ništa
kroz bezglavo jurišanje
u nutrinu zlatnu od čiste laži.

Ne raduj se sestro draga,
Jednom običnom danu,
jer nije pisano tebi
Da prespavaš pola veka..

Pišem pesmu inata.
Najbesniju što slova znaju,
grcati u valove nada
Dižem apel na one što
psuju,
grizu
i laju!
I našu kožu daju za trenut svoje slave
pa naše glave moče u odaje
svoga ne znanja
A našu decu šalju
U iluzije svoga doba
Prepuni svojih nada
Da će diktirati i iz groba
U naša uvela čula….

Neću više  da ćutim!
Na ratove, nesreću, bedu,
za decu bez dečijih snova
bez sutra bez igre bez sreće
probudi se uveli klone
mi nismo tvoje smeće!!
I nismo tvoji ludaci
Sigurni samo uz tebe
I u tvojoj gvozdenoj šaci.

Bole me naše tuge.
Ne mogu vise da ćutim,
Za ljubavnike zaboravljene na kiši
Sa uvelim buketima sebe
Koji otresaju osmehe memle
od ne ljubljenja
od čekanja,
od nade
da će ih neko možda
videti pod svojom senkom..

Gledam sa tugom junake,
obešene
o  kapije grada
vise ko’ krpene lutke
i otresaju glavama ćutke
dok im šakali razvlače seme
i pune svoje vene
izdajom ljudske časti.

Pišem pesmu inata,
Eskimima i Erutreji
Ne čuju me moji bližniji
ostali gluvi od slave
od slave zamisli sebe
gde stoje na vrhu sveta
i ceo svet im se divi
dok ispod njih gmižu
ljudi i oblaci sivi
i naše malo pleme
što pod senkom velikih
vene.

Za tebe sam isklesao slova
na sazvežđu velikog mede
Da me se uvek setiš kad ti sećanja izblede
I pokrije ih slana od suza za tamo nekim
Koji ti ne zna ni ime,
ni kako se ljubiš dok sanjaš..
I kojim perom pišeš
Dok nove ljubavi ganjaš
Da u njima pronađeš sebe…

Protestujem zbog jada
Boli i tuge,
Zbog samoće vezane lancem
Za ždrelo velikog brata
i zbog dužine reda
U kojem se čeka za milost
jedinog dana života
U kojem će ti ljubav biti’
melem protiv rana
Samoće tuge i sebe.

Proklinjem zdrobljene noći
Kad kiša pada od dole
Od naroda nebu kad pada
Od nada i čežnja i snova
U veliko nebo i duge…

Protestujem zbog kamikaza što naše glave nude
Za svoje bolje sutra i svoja velika blaga.
Pišem za tebe pesmu,
kujem je u tvoja vrata
Da razvalim tišinu ovim
rukama od blata
što užareno srce nose.
U meni bije ljubav sa imenom tebe na sebi.

Pišem pesmu inata, tebi i celom svetu
Protestujem zbog gladi,
zbog vulgarnosti pisaca i baba
Koji za uštrb sebe
Vešaju mene i tebe
I našu decu daju
Da za njih
Umiru,
laju
I naše  duše nude
na otkup od tame
slave. .

Pišem i za one dame
Što sebe prodaju noću
Jer znaju da mala bića
Čekaju kada će doći
Majka sa koricom hleba.
Pišem i za moje drugare
Što osmeh im zgrči tane
I što odavno ih nema
Nego ostade sena
Na zidu našeg plača..

Pišem sestro zbog tebe
Što čekaš svoga dragog
Palog u vreži laži
I za ono nejako dete
Što samo jedno traži..
Da mu se vrati tata
Pao na frontu tuđem
Za medalju od lažnog zlata.

Zbog pera što pišu ništa
Sa poprišta svetskoga rata u kojem svako gubi
Što nema nebeskog ata
da ga u Carstvo ponese.

Pišem pesmu inata po utrobi crnog mraka
Da izbušim nemu tišinu i pustim svetlašce zraka
Sa neba što nas posmatra s’ tugom
Dok molimo se bogu drugom
A ne verujemo ni onom prvom.

Protestujem i protiv tebe
što sklapaš oči pred nebom
Na kojem otkose zvezda
pesmama žanjem za tebe
Protestujem i protiv sebe
I javni si ukor dajem
Što pišem  pesme inata, ljubim te
i što trajem.

Boris Staparac