Letela (onako bez reda),
jednom po pesku,
drugi put po reci.
istokom,
oko ulične svetiljke na adresi
Broj i Prezime.
Da bi se uspavala, kuckajaći u prozore,
novogodišnje grafike i
prste što po rupama zveckaju sitninu – pamtila je lica!
za uzdahe,
krike
panične,
po malo dosadne –
tražila je bol
i ništa više sem
raličitosti (puke)
Ja nisam Pesnik.
Ti nisi Buba.
rekla si:
ne balavi metaforama…
Prokleta bila!
Vojislav Đinđić
Uzalud te vidim,
kao da ikom nešto više mirišeš,
pa nek je to za jednu noć, san,
ne mogu se megdaniti!
Petrarka!?
Oduševljeni… Oduševio bih
i mladošću i po nekim smislom,
zapaljenim uzalud!
Svirepost u pogledu
i sve čime mi korake saplićeš.
Misliš, izbledeo….
Jutarnja propaganda bisernog sveta, uz kafu jakog ukusa, i jedan anđeo što buđenje tako stvarnim činim…
Ogavnog je ukusa, bez premca, ali Jeste! Želim te ispolivati, po mekanoj koži, spavićici sa tim tako loše ucrtanim leptririćima.
Vojislav Đinđić