Novina je bila okej, ali ništa posebno:
ženski nedeljnik od 29 dinara
šareni papir kojim se masa zamlaćuje
da ne poludi
glasilo koje odrađuje
svoju namenu.
E, urednica je bila već druga priča
njena Reč Urednika je ipak vredela
može se reći da sam prema autorki kolumne
i njenim tekstovima
gajio izvesne
simpatije.
U zadnjoj rubrici je našla za shodno da proziva pesnike:
kao, toga više nema, bla bla bla
muškarci ovo, a i žene ono
magija je utihnula, čarolija se pritajila
ili se ona, Urednica,
ipak vara?
Osetio sam se prozvanim na sve to.
Ponekad se lako palim.
I tako, isprovociran, pošaljem joj tri pesme
ljubavne pesme koje se odnose
na moju bivšu.
Osmog marta, stigao je i odgovor:
– biće objavljeno 15. marta, u sledećem broju. Pozdrav 🙂
Istog dana, pridveče, dobio sam sms.
Moja bivša. Nešto je nanjušila.
– Sta radiš?
– Hvatam zjala. Sačuvaj 29 din za sledeći ponedeljak,
tada ću ti reći zašto.
– A štooo, štooo, štooo? Jel ima neke veze sa poštom?
– Sledećeg ponedeljka. Nemoj sada kao razmaženo dete.
Famoznog sledećeg ponedeljka sam u ruci držao novinu
sa mojom pesmom na predzadnjoj stranici – tu je bio
i moj potpis, a na naslovnici nedeljnika je pozirala
Jelena Karleuša
dok se kraj nje, sa manje slike
kezio Era Ojdanić.
Gledao sam u njih bunovan.
Prispela je i poruka od bivše:
– Fon mi je upao u WC šolju na faksu pre neki dan
i ne radi, kartica radi, ali sam je istog dana izgubila.
Piši na ovaj broj.
– Ako imaš 29 din idi na prvi kiosk i traži ženski nedeljnik, taj i taj, na naslovnici je Jelena Karleuša, jutros je izašao.
– Ne razumem. Kakve veze ima Karleuša sa zivotom?! Zašto bih to kupovala? Da se nisi propio ili počeo da se drogiraš, od rana jutra?!
– Kupi, kupi, ubio sam poeziju na predzadnjoj strani. Hahaha!
Posle desetak minuta je ponovo pisala:
– Jao. A zašto si to tu poslao? A kakav si poklon dobio?
– Eto, dunulo mi. Ne znam još, knjigu, mikser, kozmetiku,
pokloniću to majci.
– Lepo što ćeš pokloniti majci. Da si uz ime i prezime dodao i ono tvoje Zbrion, hipotetički bi te lakše našli na netu, ako bi hteli. Haha, čuj, Zbrion, kao losion za brijanje. Tastatura je kriva. Ali frka mi je, šta ako ovo pročita moja majka, ili tetka, neko od rodbine, tiraž je 120 000 primeraka, a navedeni su očigledni detalji, i svako ko me bolje zna shvatiće :/
– Kaži da sam pola izmislio, da je
to plod mašte i tuđih
iskustava.
Ponovo sam zagledao novinu, i odjednom
počeo da se smejem.
Smejao sam se i smejao.
Poezija je zaista igra, pomislih.
Ludačka igra.
igra
igra
igra
Jedna od mojih
omiljenih.
Marko Antić