Pojavljujem se u milionima kopija
nikad nisam nastajao brže
dokle god da se radjam
niko više ne može da me istrže.
Ćelije infiltriram kroz fontanu sreće
proždirem armaturu gradeći beskraj
električni napon ne pada na nulu
razdvojen rastem pravo u raj
Odavno sam prešao u crveno
zelene se nečije oči na bledo-žutom licu
leži mučenik u cvetnoj žardinjeri
i drži se dušom za plastičnu žicu
Moje se telo povećava još više
niz kičmu njegovu jedem drvorede
oduzimam snove iako ih ne diram
jezera iza kože počinju da sede
Opstaću,bez obzira na verovatnoću
ne plaše me njihove fabrikovane prognoze
sve unutra sada je moj grad
i kad me nalaze kosti im se zgroze.
Đorđe Aćimović