Tag: Aleksandra Pejić

Sutra ću možda trapavo zastati
na nekoj od mojih ivica…
Pogledaću iznad sebe,
nebo iz tvojih očiju da zapamtim;
pogledaću iza ,
dragosti mojih korena i izdanaka da se prisetim
a onda ispred sebe…
Ne očekuj da ćeš me pronaći tamo dole…
Suviše je visoko…

Sutra će me možda zavesti sunčev zrak
ili struja razigrane mesečine
na ozvezdanom nebu,
možda šaputav san reke,
ili samo jednoličan ritam srca u venama…
Mene , zavedenu, zavešće tišina…
Nemoj je nadglasati uzdahom…

Sutra ću možda uteći
od svih sudjenja, presuda, kazni i izvršenja,
od prekih i žalnih gledanja,
saučešća nedužnih saučesnika,
od tvojih pogleda, od poljubaca u vetar bačenih,
od zagrljalja, zakletvi i bubnjanja tog
izdajnika u tvojim nedrima…
Pobeći od mržnje,
sakriti se od ljubavi,
tek tako otići…
Sve ja to mogu,
u trenu,
veruj mi,
sve ja to mogu!
Ti…
Ti samo treba
da mi taj greh oprostiš!

Aleksandra Pejić

Nemam ja tolike dlanove
da na njima
sve što je moje sakupim…
Sve moje što ti u sebi skrivaš…
Nemam ja toliko naručje
da u njemu to,
što je moje,
odnesem
i sakrijem u nedohvatu…
Nemam ni toliko suza
ovu nemoć
da isplačem
i tugu rastanka
u život da pretočim…
Ja se bojim, mili!
Bojim se da će mi odneti sve
ti ljudi, te žene
deca, taj svet,
svet
koji moje ne priznaje
što za moje i ne zna…
Bojim se ,
ostaću sama,
dlanova praznih,
naručja praznog
sama
i bez suza,
skamenjena,
islužena
igračka
u rukama njihovim.

Aleksandra Pejić

Znam ja ponešto o ivicama!
Iz matematike su me učili da ih
brojim, sabiram, oduzimam….
Sve operacije se
na njima mogu uspešno izvršiti…
Mogu se deliti: pa pola tebi – pola meni,
množiti: dva puta po jedna su opet jedna tebi – jedna meni…

Britke kao nož,
klizave, jogunaste,
duge i kratke
prave i krive,
izuvijane…
Odomaćile su se…

Srećem ih svuda!
Spotakne me ivica nečeg novog
ili ivica strpljenja…
Povredi me ivica reči,
zbune oštre ivice ponekog shvatanja
ili netolerancije…

Ivice su duboko
urezane u moje dlanove,
ispisane na usnama u vidu malenih zareza,
vide se oko i u mojim očima…
One na čelu, su za prepoznavanje
za isticanje brižnosti ,
za hvalu…
One druge ne pokazujem…

Moje ivice su svojevrsni pragovi,
neizvesni susreti,
predodredjenost u pogledima,
ivice starih senki…
One su strahovi u skrivnici pod otiračem,
natrunjeni mir…
Leže tamo sa gomilom
prašinjavih snova i eksplozivnom zbiljom,
pritisnute tragovima ulazaka i izlazaka iz moje duše…

Čudne su te ivice…
Možeš zaviriti iza i ispod njih!
Možeš mostove do samospoznaje isplesti
dopreti do tudjih ivica,
ukrstiti ih,
združiti…
Lakše se prelaze ruku pod ruku…

Čudne su te ivice…
Ponekad ti je i drago da ih imaš!
Stavljaju na probu spremnost tvog duha
i tela
i ljubavi…
Šta bi nam život bio bez ivica?

Zato sam ja,
ovu moju poslednju,
toliko zavolela,
toliko, da smo postale nerazdvojne!
Šetam, blažena, po samom sečivu
i uživam u pogledu
na sopstvenu propast
iza nje…

Aleksandra Pejić

Jučerašnji pljusak se ugnezdio pred mojom kapijom
ne želeći da ode…
Prljavom psu lanac je bio prekratak
da se u njemu okupa, a želeo je…
Oprano moje dvorište i pas čistiji od bare kraj slivnika na ulici
cvileli su na suncu…

Danas su radnici otvarali slivnike…
Podizali su rešetke i na videlo iznosili
mulj svakodnevnice…

Odjednom ,
zacrnele su se na gomilama
ulične skrivalice,
natrula ogovaranja dobrih komšinica,
škripava kočenja mangupa iz broja 84,
tri slomljene štikle jedne nevešte gospodjice…
Razmašili su se silni izgovori,
pikavaci nervozni od čekanja,
psovke raznih karaktera, oblika i veličina,
saplitanja, prepiranja, pozdravljanja…
Otegli su se tragovi mrtvačkih kola sa otiskom suza,
zadnja reč kreatora posmrtne opreme…
Razmilela posrtanja pijanaca
odrana kolena nekolicine dečaka,
jedna zgažena loptica za tenis,
zadah iz smetlarskog kamiona
okićen otkinutim biserom sa venčanice…
Rastresla su se slova iz odbačenih školskih udžbenika…
Zadrhtao je prvi poljubac u mraku izmedju kandelabra
i piskavi uzdah: „Nemoj, videće neko!“…
Niko nije gledao …
Niko nije radnike ponudio kafom…
Kao da su svi želeli da što pre odu…
Želela sam i ja…
Brinula me je samo jedna reč…
Ostalo su mogli da odnesu…
Jedna besom zaslepljena reč…
Reč davno pristigla na svoje odredište…
Uzalud sam pogledom prosejavala mulj…

Aleksandra Pejić

probudim se
i znam da me nema
ustajem, hodam, umivam se
puštam sve one uobičajene jutarnje reči
da zori u susret polete
a, opet, nema me
navlačim na se svakodnevnicu
popravim malo okovratnik
dosadnih obaveza koji me sve više steže
zakopčam dugmad na srcu
da mi dašak živosti slučajno ne uleti…
Razdelim svoje veštačke osmehe!
Danas se mogu u svakoj kineskoj radnji
bagatelno pazariti,
a ja sam ih razne kupila:
one za razmaženu decu,
za dovidjenja mužu
koji negodujući posmatra ljeskanje
moje najnovije mini suknje
i još zgodnog koraka,
pa jedan za ljubaznog taksistu,
za prodavačice sendviča u kafeteriji,
za dobro jutro kolegama
za šefa…
sve sami fini, jeftini a korisni osmesi
za višekratnu upotrebu…
i tako…
radim sve što treba
i što se od mene, uzorne, očekuje da radim…
Sve, a da zapravo niko ne primećuje da ne postojim…
i da ni sutra neću postojati
i nikad više neću postojati
nikad više…ugušila sam se u nemoći
kao mati što uguši neželjeno novorodjeno čedo,
ja čedomorka, u ime života…
i tako je opet
i opet
i opet,
sve dok mi se umorni kapci
sa snovima ne sastanu
i voljom andjela na trenutak samo
ponovo se rodim…
samo do jutra, i samo u snovima , nažalost
istinski nasmejana!

Aleksandra Pejić