(februarska potonuća)
Prazne su mi cipele
obuću ih
i haljine su prazne
samo ih sada promatram nevoljno
na knjigama nema mojih ruku
ne čita mi se
sve te sitne obične stvari
pretvorile su se u scenografiju
nedostajem
par poteza i oživeću je.
Ćutim.
Glas će me ugristi
oko neće izdržati
utroba pod grlom zavrištaće
Sve te male obične stvari
tvoje košulje
šešir
šuškanje kaputa kad ulaziš u kuću
zveckanje jednog tanjira više
jedne vinske čaše više
zvuk trenja stolice o tepih dok je privlačiš ka stolu
svi ti papiri, pripreme časova, planovi, dnevnici
sve te uobičajene scene tvog recitovanja Jesenjina
sve te male obične reči
Koja je kravata lepša,
ti imaš ukusa, ćeri
Dodaj mi naočare
Dolaze mi drugari
sve te šoljice kafe koje posle treba oprati
sve te male obične stvari
glavom kroz zid februarskih potonuća
deset godina ne uspevam
u košulje tvoj miris ugurati
ne uspevam
sve te male obične stvari
oživeti
krijem se u mastilu
nemoći.
Jelena Stojković Mirić