Nosi kaput od tvida
i ofucane cipele,
hoda desnom stranom ulice.
(Ponekad levom,
kad zaboravi na paranoju)
Zastaje ispred izloga
sa knjigama.
Ugleda jednu
malu
običnu
sakrivenu.
Na koricama je devojka
koja se smeje.
Ima plavu haljinu
i dugu kosu.
Vraća se kući
i odlaže knjigu na policu
gde je još mnogo knjiga
bez korica.
Devojku u plavoj haljini
stavlja na zid
gde je još mnogo ljudi
koji se smeju.
Zapali cigaretu
uzima svesku
staru
prastaru
poderanih stranica
i beleži još jedan svoj podvig,
kao i svaki put
kad pronađe osmeh.
Spava mirno
sa licem deteta
koje je uspelo
da zavrti čigru.
I sutra isto.
Isto godinama.
Kad ga je poštar
pronašao obešenog
na zidovima je bilo
stotine istrgnutih korica.
Ljudi nepoznati
beli
crni
mali
veliki
u plavim haljinama
sa kapama
goli.
Svi oni su vristali.
Aleksandra Maksimović