Month: July 2009

Mesec pobeže pred kukurikom,
kao praporci, laveži mi zakaciše petu.
Uznemirio sam kosom miris magnolija
dok sumnjivo i lako koračam kroz baštu.
Ali ne diže se noć
i zrikavci moje korake skrivaju svirkom.
Senke su moj plašt.

Zlatokosa, Zlatokosa,
pusti niz prozor svoju zlatnu kosu…

Ne ustručavam se pred prolećem
da gazim opale trešnje.
Ta krv i ja, bestelesno, plutamo ka tebi.
Zapalio sam večeras sve, čuješ li?
Zakletve i pomilovanja, kletve i nadanja…
Usahle su reči na jeziku
pred zavetom majčinog mleka.
Neka ti je prosto – zaplakaše starci,
pa mi zaškripi prag poslednji put.
K’o krvnik se iskradoh.

Zlatokosa, Zlatokosa,
pusti niz prozor svoju zlatnu kosu…

Cekaš, mirna, na masnoj mesečini
i njušiš vazduh, k’o u lovu.
Kad zanjiše list, il’ prepukne travka
trne ti lice, modro, ispod mraka.
Ali ne struži, živote, noktima u drvo.
Ne graviraj epitafe grozne.
Tvoji bi me, znam, rastavili s glavom
samo da ih niko ne okrivi za to.
Ali vidi, još jašem, sav slutan i crn
za zlatom u toj tvojoj kosi.

Zlatokosa, Zlatokosa,
pusti niz prozor svoju zlatnu kosu…

Spustićemo se do mesečeve reke
gde beg čekaju uhode i duši,
držaću te usnulu, sa prstima u blatu
kojim bi priobalje da nas osujeti.
Ali ne boj se ništa, mirno spavaj.
Sloboda će nam stisnuti ruku
na drugoj obali, ja znam to
jer ovaj skeledžija je moj brat.

Zlatokosa, Zlatokosa,
pusti niz prozor svoju zlatnu kosu…

Kuge će nas pojesti, živote.
I grobljanska nas zvona pozvati,
ako ovo malo našeg srca
kao prah prahu vratimo.
Da ne oćute obećanja sa balkona
koja si prosula vezujući kosu.
Tvoj sam lutak što čupa aleje,
što misli da betonskim ogradama
porazbija sive zube.
Veruj mi i ne plači, to nije vetar.
To stabla uzdišu za nama
večeras, na našu godišnjicu
koju je trnjem okovala bajka.

Zlatokosa, Zlatokosa…

Danilo Lučić