/Kafa u beogradskom ”Interkontinentalu”, New
York Club/
Moja je želja jednostavna.
Hoću da ne moram
pred svetom
da skrivam
pogled kojim te mislim
dok te gledam.
Dok sediš,
dok izgovaraš reči obične:
put, sutra, vatra, trava,
snop, mleko, kafa, java,
košava, pero, biber.
Dok te gledam
kako jezikom dotičeš zube
i kako zube,
za treptaj duže,
zarivaš u usnu.
U donju usnu
vlažnu od mojih misli
kojima te gledam
kako mi jedini
želju prepoznaješ.
Gordana Vlajić
Zlato se sliva niz ramena
od mesa i golog kamena
kaplje sa čela
so i voda
Evaporiše u beskraj
meseca i kratera
znoj od olova
krv mi kuva
Ne mogu sagledati kraj
tog pogleda od oblaka
jedino tim očima
poznat je pravac
Iznad horizonta i umova
između beznađa i smiraja
pucaju u prazno
pogađaju mene
Tesno im u otvorenom polju
da gledaju i dišu
ako im pravac uhvatim
večnost ću poželeti
Sanja Ćirković
tvoj prljavi jezik zaglavjen u pesmu / na čaši je karmin
tvoja crvena suknja udavljena u vino / i trag lica koje nije moje
tvoj parfem što lovi tišinu vazduha / na stolu je senka
tvoja cigareta kao cvet između prstiju / zalepljena za telo koje nije tvoje
tvoja pička na moja usta / otvori prozor
tvoj glas / nebo je žedno da popije još jedno svetlo
tvoje nežno podizanje kukova / tako fina noć ćuti na terasi
tvoj raskošni orgazam / ne mogu se setiti gde sam ostavio dan
tvoj jastuk i tvoj zdiv / kao i uvek, ne mogu zaboraviti.
Jurak ot Petrof
Milo moje od beskraja oteto
Nebu oduzeto
Od sunca otkinuto
Milo moje
Beskrajno
Nebesko
Sjajno
Godinama te čekah da mi dođeš
Da zakucaš na prozor
Uđeš na vrata
Dušom da se osmjehneš
Srcem da me prigrliš
Uvučeš u sebe
Ti da budem
Ja da postaneš
Čekah, sanjah, maštah, vjerovah
Ne znajući da li su te stvorili…
I sada čekam ima godina već da mi dođeš
Da zakucaš na prozor
Uđeš na vrata
Dušom da se osmjehneš
Srcem da me prigrliš
Uvučeš u sebe
Ja da budeš
Ti da postanem
Čekam, sanjam, maštam, vjerujem
Znajući da ima te
Da su te stvorili
Da moj si
Da voliš me
Znajući da jesmo
I bićemo!
Branka Kukić
Popodne je
Mirno i neizdrživo
Držim ruke na stomaku
Zaobljen
I mekan i tvrd
diše polako
Milujem ga
kao vernu životinju
hrabriju od mene
Nesviknut na nežnost
prepušta se
sporo
Boleo me je. I ja sam njega
Mnogo puta
Kad sam se otvarala
strancima
Kad me je život sam otvorio
da bi se iz mene rodio
Kad je bio gladan
I nisam imala čime da ga
nahranim
Kad sam bežala u strahove
I pila previše vina
Kad su mi želje izmicale
I sve se rušilo
Kad sam ga stezala da bude manji
I tražila da bude veći
i bolji…
Popodne je
Mirno i neizdrživo
Držim ruke na stomaku
U očima se skupljaju suze
i spuštaju kao letnja kiša
niz prozore
Kroz zamagljena okna
ne vidi se više ulica
Unutra je toplo
Počinje čas
intimne geografije
Ivana Knežević
/Kafa u Hotelu ”Le Petite Piaf”, praznično
poslepodne, Beograd/
Ja nisam zaljubljen samo u tvoje oči,
usne, ruke, glas, stomak, grudi,
oblik tvoje ušne školjke.
Ja ne gorim samo od tvog daha,
znoja, bila, pljuvačke,
i tvog umeća da me nađeš.
Da me sačekaš ili požuriš,
i da me uvek dovršiš.
Ja te volim zbog čitave priče:
zbog rešetaka i paučine,
zbog istine koju maštamo
i iluzije koju živimo.
Zbog snova u koje verujemo,
zbog sadašnjosti koju sanjamo.
Zbog jave koje se bojimo,
zbog tajni koje priželjkujemo.
Minuta u kojima se pokazujemo,
Večnosti u koju se skrivamo.
Takvu kakva si,
najodanije.
Gordana Vlajić