Nepristojna

Kao lepljiva ljuska zelenog oraha
tmurni dani su se uvukli pod nokte
nezreo sok je curio niz kosu
i jauk se zaglavio
ispod najnižeg levog rebra
Danas su me napunili glasovi koje volim
Slušala sam ih kako pričaju
smeju se, brinu i opet se smeju
Dajte mi još, tražila sam, napunite me
dok me ne zaboli ova potreba
za ljubavlju i smehom
tako nepristojna
Dali su mi sve što su imali
Lepi glasovi koji prosipaju priče
kao da ih mrve
Tople ruke su ih utrljale u obraze
Uz ružičaste jagodice stigle su i obojene misli
Sada su mi i usne jarko crvene
i ako zagrizem u voće iz činije
ostaviću tragove po platnu
Oživeće mrtva priroda, baš kao i ja
Umazaćemo se zajedno
i cele noći slikati apstraktne slike
po stvrdnutim ostacima ružnih dana
i nepokrivenim delovima tela
Večeras se usuđujem jedino
da virim kroz prste
na ovu scenu moje gladi

Ivana Knežević


Published: 31.03.2008.
Classified as: Poezija
Comments: 0
Author:

Discussion: Total 0 Response

Leave a Reply

Your email address will not be published Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

  • Follow Tragovi

    • Facebook
    • RSS

    Do you write poetry?

    Send your poetry to tragovi.blog[at]gmail.com
    Successful entries will be published.