Tragovi

Napravila sam kolaž od tvoje ljubavi
Rastavila je na dijelove nekoliko puta

One napukle ljepila

Nepraktično je da krvnici nose bijele rukavice
Zato sam ti kupila ove papirnate

Lijepo ti stoje i sad me možeš
Dokrajčiti sa stilom.

Uzmi čekić i smrskaj svu moju dobrotu
Beskorisna je i ljudi me ismijavaju zbog nje.

Irena Pušnik

Izmedju groma i kopriva
Teško se ostaje

Sve teče
Pa i naivna dobrota

Zaceliće čela
Sama od sebe

Neprobojni zidovi
Biće još teži
Opustošenoj zemlji

Danijel Ignjatović

1.
Devojke su ljubav davale po starom,
samo nju je jednom ljubilo i drvo!
Ja pogledom skrenuh sred šumnoga parka
na stazu gde ruke sve kroče sa parom.
To mora da sanjam, mislio sam prvo;
a staro je deblo namignulo. Varka?
Kad ga ona stegnu, u blizini, žarom.

2.
Parovi po senci idu da se maze.
Tamo se ka nebu reke drže rukom,
a prašnjavi Mesec leži u šumarku.
I njemu se sada svi jezici plaze…
K‘o da će se ona, rečju ili zvukom,
okrenuti meni, naći me u parku,
bez reči ja odoh tiho sa te staze.

3.
Kapi prve kiše još i danas zvrče;
danima su veče krili krici ptica
a slučajnim sve se otkrilo u vrtu:
od staza do gromke dece koja trče.
Pošto odjedanput isplakah sva lica
i dočekah svuda tminu razastrtu,
završih u krilu jedne vitke smrče.

4.
Kad je stari Mesec u prazninu up‘o,
na pustoj poljani nije bilo grešno
baš ništa što voli ili ima telo:
zamerati ženi postalo je glupo
i kriviti drvo baš je bilo smešno.
A blaženstvo ljudi smešilo se, celo,
na manjkave zvezde, koje staju skupo.

5.
Te planete nisu pamtile putanju;
plaže nisu znale ukus vode gorak;
daljine su bile ćutljive i čiste…
Vruć je vetar ljubav izjavio granju,
a devojke nisu pravile taj korak.
Šapnuo je Mesec: one su sve iste!
…Na stazi u parku, punom sveta danju.

Ivan Despotović