Tragovi

nisam te dotakla pričom
znam
ti veselo posmatraš svet
a ja samo
ne mogu nazad
pa reči guram
u prvi plan

i nisam ti rekla
da teške reči
izgovaram lako
a lake gutam
a nekad
ih prosto bacim
na pod
k’o ove sad.

ne obraćaj pažnju
nisu te vredne
bedne

Suzana Janačković Živković

Hajde pesnici!
Kupite svoje kovčege malo ranije,
opipajte njihove ivice,
opipajte svaku neravninu,
naučite napamet kutiju
u kojoj ćete provesti ostatak večnosti
do kraja, do kraja svega!

Jer i ovaj svet učite napamet!

Ovo nije pesma!
Ovo je sprovod,
ovo je zemlja od reči,
kojom se zatrpavam
poslednja pesma
koju lomim
kao slavski kolač
i delim sa Vama

Mrvu po mrvu sebe
u vaše gladne stomake
u vaše gladne oči

Ponavljam, ovo nije pesma!
Ovo je smrt pesnika.

Umesto cveća
položite svoje reči

umesto sveća,
zapalite svoje pesme

Ratko Petrović

Moji su djonovi gazili
i po boljim danima,
moji su uzdasi ispuštani
i za boljim damama,
moje su oči snevale
i na kraljevskim posteljama
iste snove;
snove o zvezdanim trotoarima
moje mladosti,
o usnulim plamenima
moje davne strasti
poraz ne postoji.

Teretni vagoni tope led sa šina
vuku se ka destinacijama
beskrajne agonije
gde se sa prezirom dočekuju,
radnici ne vole lopate,
pa da, meso i čelik se
nikada nisu slagali.
Njihov jedini veznik je piće,
jako, žestoko i opojno,
ono đto te tera
i cigane(muzikante) u usta da ljubiš,
što ti daje hrabrost
da pogledaš šefa sa visine,
da budeš sam u gužvi
i urlaš bez stida,
da boluješ u tajnama
svojih delirijumskih opsesija.

Klarinet je pun pljuvačke i
kurve sa polomljenim štiklama
mazu svoja ispucala usta
jarko crvenim karminom,
ostavljaju otiske na čašama,
filterima, košuljama,
teturaju se ka svojim
umrljanim posteljama gde sanjaju:
plemiće čiji dah ne bazdi
na rakiju i duvan.
Tinejdžeri sanjaju škole koje gore,
policajci zatvore,
zatvorenici žene,
bolje dane,
a moji su djonovi gazili
i po boljim danima.

Milan Mirković