Tragovi

Da je moglo duže, trajalo bi
(Mom ocu pred poslednji susret)

Da je moglo duže, trajalo bi, zna se,
jer sve traje samo dok ljubavi ima:
kada sejač seme iz svog srca baci,
nema zemlje koja rado ga ne prima.

I plod potom sazri: kupaju ga kiše,
sunce svoju milost na njega izliva.
Dođe vreme slasti, vreme berbe potom,
i vreme kad sejač u plodu uživa.

Potom smiraj dođe, sokovi presuše,
i slasti nestane u svakome plodu,
i trajanje svako približi se kraju,
a svi koji dođu neminovno odu.

Udes nam je takav. Neminovno to je:
sve što se poseje, mora se i žnjeti.
Klijanje i zrenje – ljubavi su znamen,
a kad toga nema – vreme nam je mreti.

Čemu želja bolna da se traje večno
kada samo smrti još čujemo glase,
kada srce plače, bolno, neutešno?
Da je moglo duže, trajalo bi, zna se.

Violeta Milićević

/Moka s cimetom, tople oktobarske večeri u
“Grinetu”/

Da te nisam video
pod kestenom
sklonjenu od ljudi i kiše,
o njega oslonjenu,
ja ne bih zaplakao.

Da se nisam zaplakao
ja bih ti i noćas
šakama lice pokrivao,
poljupcima telo umivao,
u svoju te žudnju sakrivao.

Da te nisam u žudnju sakrivao,
ne bih svoja očekivanja
pred tvoja stopala ispovraćao,
ne bih se opet, i opet, i opet,
pred tebe u gnevu vraćao.

Zato se ljutim na sebe.
Što sam staze skraćivao,
što sam vetru pravac promenio,
što sam u ulicu kestenova skrenuo.

Eh, da te nisam video…

Gordana Vlajić

Odskače noćas
udara kao toljagom o glavu
krupna jesenja kiša

Oslonjen na laktove
zurim kroz prozor

dvije usamljene žene
plaču uz ogradu

na nebu dvije ptice kruže.

Ne mogu da usnim.

Veljko Bosnić