Gledaćeš me mojim zenicama
Plesaćeš mojim nogama, mojim prstima
Naučiću te

Videćeš, nije teško

Pomicaćemo se u smeru lepšeg
Čulnijeg, slojevitijeg u raznovrsnim pravcima
Disaćemo poput oblaka
To će nam oni reći kako

Ovo naše jedno kuckavo
Zna putanje nedarskih slapova
Satovi bahati, šepurkasti ništa ne znaju
Od njih nećemo učiti
Ama baš ništa

Odvešću te na livadu
Koja se nikada ne kosi
Tamo gde sam posejala zrna zlatne kose
Prizvaćemo lahorne vode
Da nam razliju oblike
U akvarel tragove upisane u čeone misli
Rasplinutih trajanja
To će joj nebesko bilje
Reći kako

Jelena Stojković Mirić

odustanem

pomislim da Vas uramim
sa natpisima značenja

glupost, gospodine
čista glupost

uramiću Vas u vlastitu kožu
tkanjem trajnosti
krivica je Vaša

malo malo
a godinama srce mi se zbog Vas izmesti
u druge predele tela
iznikne mi na noktima
rascveta se u kosi
pa me pitaju:
“Šta ti je to!?”
“Osip.”, slažem.

Gospodine, zbog Vas mi srce čergari
ponese gitare i šator
ujutru ga zateknem na vrh kapka

vreme je da Vas ozbiljno, i opet
zaprosim
pod Vašom krošnjom jorgovana
dok bude sipila lagana srebrnasta kiša.

Jelena Stojković Mirić

Ili , onaj trenutak,
kada se izgubiš u rečima
najbolje prijateljice
i shvatiš da bi želeo da joj ljubiš stopala
umesto što upoznaješ njenog novog dečka,
ali i taj trenutak kratko traje.

Ovi momenti hiper iskrenosti
nažalost,
kratko traju i bivaju
zatrpani
zvonjavom budilnika,
kupovinom hleba,
sociologijom Maksa Vebera,
novim Tarantinovim filmom,
kafom sa slatkom koleginicom,
telefonskim razgovorom sa roditeljima,
Lu Ridom,
pranjem sudova
i ostalim ritualima svakodnevice
koji ,kad se zavrte,
dobijaju sivkastu boju
i oblikuju krug koji se zove moj život,
čiju koncepciju trenuci iskrenosti
poprilično narušavaju.

Bojan Marjanović

prošla su dva, tri godišnja doba
tako

zaškripala je kvaka iščekivanja
obukao me na sebe i krenuo cvetnom ulicom

otvorih oči u času kad izbismo do starog zamka
na vrhu brega

oblikovali su nas vetrovi
nad ravnicom pijanosnenom
sanjasmo vinjete pitomog leta porama energije
nadolaskom prviih naznaka
bujnobojnih meseci
skinula sam
svu našu odeću
obukla u zrnevlje bilja i
posadila nas pod krošnjom jasike

kad odzimi,
da izniknemo šareno, bogato zanjihani željom.

Otvorih oči negde u ravnici
baš dok se slikar potpisivao na koncu svog pejzaža

nasmešismo mu se prirodom
pegice svemira poleteše…

Greška u oku slikara.

Negde sam već videla takav akt.

Jelena Stojković Mirić

Kupila je sve ono
što će joj pomoći
da današnje popodne
ne provede u razmišljanju
zašto joj ćerka izlazi sa
deset godina starijim tipom
koji je prilično bezobrazno zurio u nju,
njenu majku,
kada ih je jednom srela
na ulici.

Gloria i uređenje stana
Nataše Bekvalac
pomoćiće da danas
ne razmišlja o tome
zašto joj je sin uhapšen
zbog posedovanja marihuane.

Pomoćiće joj intervju
sa Ivanom Bosiljčićem
da ne misli zašto njen muž
sa više strasti gleda Čelsi
nego nju.

Krst joj se nalazi tek malo
iznad oznojenih sisa,
on će joj pomoći ne samo da zaboravi,
nego da život čak i ima smisla.

Pored nje u busu
stoji jedan muškarac.
Epski model života
njemu omogućuje
zaborav sa lakšom kesom.
Gospođa je morala da nosi
povrće, meso, cigarete, hleb, novine.
Muškarcu je dovoljna samo
flaša vinjaka.

Bojan Marjanović

Olivera Milojković Opresnik

Ništa
me progoni
Ne spavam
Izvire iz utrobe
prevrće se
Ono boli
hoće da rascepi

Udara među razapete
misli
i prste

Sad mislim dan
i sopstvenu misao

Dišem načinom deteta
u majčinoj utrobi

Želim rukama
sam
u očima

Kako izdržati a
ne postati drugo

Zar je to put
koji će roditi jutro
kojim ću poći

„Čuj moje moljenje,
jer se ponizih veoma,
izbavi me od mojih gonilaca
jer su jači od mene”
(Ps 141,6)

Ništa
me progoni
Ne spavam
Izvire iz utrobe
prevrće se
Ono boli
hoće da rascepi

Udara među razapete
misli
i prste

Sad mislim dan
i sopstvenu misao

Dišem načinom deteta
u majčinoj utrobi

Želim rukama
sam
u očima

Kako izdržati a
ne postati drugo

Zar je to put
koji će roditi jutro
kojim ću poći

Vladimir Počuč

Anjička Balaž

skuvati cigaretu
pustiti boje
posmatrati muziku
zapaliti kafu

na kraju deaktivirati se.

Okačiti ceduljice podsetnika
na svim dobrovidljivim mestima

podići umorni talambas kiše
ugurati ga u nebo
spustiti oblake nisko
zaključati ih

ujutru otvoriti Sunce
u slučaju da se kvaka zaglavi
u startu
deaktivirati se.

Jelena Stojković Mirić

oko tebe je gomila budala
i neko uvek želi da te sjebe
drži što niže i u neznanju
i to može biti tvoj sveštenik, predsednik, profesor
komšija, šef, roditelj ili brat
a u slučaju da ti baš niko ne diše za vratom
zapitaj se da li i koliko
kočiš samoga sebe.

ali zapamti:
američki fudbal je jedna od retkih stvari
sa made in USA etiketom
koja stvarno teži demokratiji
i mesta u njemu ima i za debelog,
mršavog, nabildovanog, niskog i visokog,
sporog i brzog, spretnog i
trapavog.

moraš pronaći svoje mesto u postavi istorije i života
jer mesta ima
i zanemari većinu reči izgovorenih od
strane političara i popova
jer ti si država u malom
i imaš sopstvenu
filozofiju.

ne smeš odustajati
moraš se kretati
moraš se nadati
moraš zamišljati
moraš verovati.

zamislio si nešto ispred sebe?
napravi korak.
bravo.

počni da
trčiš.

Marko Antić