One su stvorene da miluju i maze,
one su stvorene da čuvaju i paze.
Da teše ljude u bolu,
da mašu pred odlazak u školu,
ali i da rade nesto loše,
ubijaju, prodaju, troše.

Loše ruke znaju i da mlate,
a da su nekad bile male nikako da shvate.

Marija Matković

Zbunih se malo

- Šta ti je to sad
na pamet palo?

- Pitam onako,
o čemu pišu?

- E draga moja
pesnici pišu
baš svašta,
zavisi ko kol’ko
ume da mašta.

- Pa ne maštaju
valjda baš svi
neki su i o
životu pisali?

- U pravu si.
Pišu i o detinjstvu
o mladost i ljubavi
o životinjama i biljkama.
Ma pišu mala
baš o svemu.

Htedoh da pređem
Na drugu temu
Al’ džaba!

- Na primer, o čemu?
Izusti mala.

O Bože blagi!

- Pišu, recimo,
kako su u prvom osnovne
imali tremu
na recitalu.
Pišu o dedama i babama
o snegu i kiši
o Čiča Gliši
o jabukama i čokoladama.
Pišu i o komšijskim šljivama
kako su krali,
o bicikli i fudbalu
kad su igrali
i kako su kao najbolji
nosili štafetu Titu
i kako su …

- A ko je Tito?

- Tito je lik
koji je često
stavljan u stih.
Dosta o njemu!

- Pa dobro mama
samo te pitam.
I još o čemu
pesnici pišu?

- Pa zar je malo
to što sam rekla?
Pišu i o automobilima
muzikantima i prevarantima
televiziji i radiju
šoljama i balonima,
Ma pišu o svemu!
Ko će sad sve da se seti,
o Bože sveti!

Povisih glas
ljutito napravih lice
da stane,
da ne pita dalje …

- A, mama, o čemu ti pišeš?

I tu me prenu,
malo je falilo
da napravim scenu.
Smirenim glasom
kolk’o sam mogla
priznah joj
da nisam pesnik.

- Pa kako nisi,
kad pišeš pesme?

Ništa ne rekoh.
Pesnik je kadar
da obradi
baš svaku temu
a ja samo znam
da pišem o njemu.

Tu se ponadah
da će da stane
kad začuh …

- Dobro, ako ti kažeš
mada me lažeš!
A da li znaš
kako se
pesnik postaje?

- Pa ne znam dete.

O dragi svete!
Šta da joj kažem,
a da ne slažem.

Molim vas, ako ko zna
neka mi kaže
biću mu večno
zahvalna.
I da me spasi
da više ne slušam
- Tata!
Laže me mama!

————————-

Čitam ja maloj
tu gore pesmu
i čekam reakciju.
Mala se smeje

- Mama, pa ti
pojma nemaš!
Ja bolje pišem!

- A šta ti pišeš
da mi je znati?

- Pa pišem pesme
baš kao i ti.

Kako li mi je to promaklo?

- Hoćeš da vidiš?
Upita ona
- Naravno – Rekoh
- Ali da čitaš sama.

———————–

Šta volim?

Volim reku
kad je čista
volim Sunce
kad zablista
volim glistu
kad je mala
pticu
kad je plava.
cvetić
kad je žut
i kad niko
nije ljut.

———————–

Povlačim onu molbu
od malopre
ona će mi reći
kako se pesnik postaje.

Suzana Janačković Živković

Tvoje usne od meda,
e da je te sreće,
da tvoje suze od leda
nikad kapati neće

Tvoj dodir miline
da srce mi greje,
tvoj osmeh beline,
neka se smeje

Tvoja ljubav siline,
nek me jednom bar mine,
da mi u duši sine,
taj dah tople tišine

Luka Marinković VII

Oblake blistavo bele,
koji nebom lete
i tu na njima
jedno srećno dete.

Zvezde što na nebu sjaje,
patku koja nosi zlatno jaje,
školu i radosne đake
i njihove nastavnike.

Sanjati ljude celog sveta,
kako su zadovoljni i zdravi,
kako sijaju osmesi deteta
i kako smo uvek prvi i pravi.

Luka Marinković, (12 godina)