Svirali su neki drugi.
I pjevali u tišini.
Koliko nas je puta dočekalo jutro,
na svojim ramenima nas nosilo sunce?
Lijepa je sreća. Svoja. I golema.
Ostavljene čaše u ritmu muzike
prave
sazvučje
sviraju
klimavo.
I mi, stvaramo muziku.
Od svojih koža bubnjeve zatežemo.
Od glasnih žica pravimo
kontrabas.
Od prstiju bijele dirke.
Od ušiju – crne.
I mi, pjevamo.
Koljenima klecavim
pratimo ritam.
I čini nam se harmoničnim.
Sve dok neki drugi
ne zalupaju u naše knjige
kao u timpane,
ne dunu u naše mozgove
kao u trube.
Onda se povlačimo.
I ostavljamo im tišinu
da diriguje.
Slobodan Ivanović
Urednik: Suzana
Objavljeno: 15.01.2010
Svrstano u: Poezija | 0 komentara
Autor: Slobodan Ivanović
