Mali čovek,
maljavi čovek,
ćelavi čovek,
u uvek isti autobus,
na jednoj te istoj stanici,
stalno u jedno te isto vreme ulazi,
svoju jednu te istu ženu ne voli,
ali je uvek u jedno te isto vreme pesnicama vaja.
Gledaš, slusaš i misliš: nema kraja.
A onda čuješ harmoniku.
Jutros, koje je stalno jedno te isto,
smrdeo je u autobusu.
Došao je kući, tukao ženu,
potom gluvo svirao harmoniku.
Miloš Stanković
Urednik: Suzana
Objavljeno: 29.11.2009
Svrstano u: Poezija | 0 komentara
Autor: Miloš Stanković
