1.
Moje su ruke na prozoru stale,
posle tvoga glasa, rumene k‘o žica
što beži u dalj od ćutljivih ptica.
Kao noć što stoji poljupca puna
s neviđenim danom i za grad se hvata
i za sve zvonike…
i za njime tinja, kad ga je čula
da vraća se za treptaj jedan dugi.
Ah, kako je smešan stan i utišan!
Slušalica leži, prozor ljubopitljiv
dugo u noć gleda, kao da je san
što neće da ode. I to ljubavan.
2.
Kao da ovo što vidim u pesmi
nekoj ja pročitah. Zato što je stvarno!
Taj što tamo stavi rukom to nemarno…
ko li mora biti? Sad to i ja mogu.
Stvarno? Valjda nije tvoje lice ovde
zbog tog što u pesmi sa mnom je ta noć.
U noć da l‘ je zbilja da ćemo se sresti
i ona da li za susret naš diše?
Ah, kako je dan nečujan i prostran!
Ako je ona za njega izmišljena?
Pa u plaštu stoji. Što mi je vruć dlan?
A ja sam plašt za tebe izabran…
3.
Noć da li ova nešto izvan drži,
nešto što je zbilja, jer je osmehnuta
i zato u sebi smeha višak guta?
Poći će tramvaji, biće opet dan.
Onaj kad te spazih – stran i užurban.
I kada to gledam da stanem ne mogu
da smejem se, k‘o ti. Što ako je stvarno?
Ako ne postoji sve ovo negde pre…
K‘o poljubac: u vrt kad neko uđe: Gle!
…što vide ga na slici u sutonu.
Il‘ se to razume, k‘o kad zađe dan,
Da tad stoje zvezde – usklik suvišan.
4.
Od svih hučnih lica ja sam stoga jedno,
što svuda ja vidim, čujem tvoje ime.
I susret bi bio naš ohrabren time.
Jedan kao Sunce što je uvek jedno,
i kada u smiraj tone bezizgledno?
Od sunaca mnoštva. Sva su samo sunca…
to najbolje znaju kada gde zalaze.
Kao što i kada lice usne maze,
postaje tad ono svesno da je lice
i lik tada gleda, sebi nežno sličan
i bezbroja lica kao da je član,
kao što sam tebi i ja sad ispričan.
Ivan Despotović
Urednik: Suzana
Objavljeno: 11.11.2009
Svrstano u: Poezija | 0 komentara
Autor: Ivan Despotović
